I
Оно што се заснива на лажи не може бити право. Институција основана на лажном начелу не може бити ништа друго до лажљива. Ево истине, која се оправдава горким искуством векова и нараштаја.
Једно од најлажнијих политичких начела јесте начело демократије (власти народа) – идеја, која се нажалост уврежила од времена француске револуције, да свака власт потиче од народа и темељи се на народној вољи. Отуда проистиче теорија парламентаризма, која до данас доводи у заблуду масу такозване интелигенције, и која је на несрећу продрла и у руске безумне главе. Она и даље опстаје у умовима с упорношћу тврдоглавог фанатизма иако се њена лаж сваког дана све очигледније разобличава пред читавим светом.
У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставља се да сав народ у народним скупштинама ствара своје законе, бира делегате, да наводно непосредно исказује своју вољу и спроводи је. Ово је идеална представа. Њено директно остварење је немогуће: историјски развој друштва доводи до тога да се локални савези умножавају и усложњавају, појединачна племена се сливају у читав народ или се групишу у разнојезичне народе под одређеном државном заставом, на крају, шири се без краја државна територија: непосредно управљање народа је у таквим условима незамисливо. Дакле, народ мора да пренесе своје право владавине на известан број изабраних људи и да им додели владарску аутономију. Ови изабрани људи, пак, не могу да владају директно, већ су принуђени да бирају још мањи број овлашћених лица – министара, којима се даје право да пишу и примењују законе, одређују и скупљају порезе, да именују себи потчињене функционере, да располажу војном силом.
Идеја механизма је привлачна; међутим да би он деловао потребни су извесни суштински услови. Рад овог механизма у својој основи рачуна на силе које увек делују и потпуно су једнаке, дакле на безличне силе. И овај механизам би могао успешно да делује кад би се лица којима је народ указао поверење потпуно одвојила од своје личности; кад би на парламентским клупама седели механички извршиоци наредаба које су им дате; кад би министри такође били безлични, механички извршиоци воље већине; кад би притом за представнике народа увек била бирана лица која су у стању да потпуно тачно разумеју и савесно изврше математички тачно изражен програм деловања који им је дат. Ево у каквим условима би механизам заиста исправно деловао и постизао циљ. Закон би стварно изражавао вољу народа; парламент би заиста исправно управљао; тачка ослонца државног здања би заиста била у бирачким скупштинама и сваки грађанин би јавно и свесно учествовао у управљању друштвеним пословима.
Таква је теорија, али погледајмо праксу.
У најкласичнијим земљама парламентаризма она не задовољава ниједан од горе наведених услова. Избори ни у ком случају не изражавају вољу бирача. Народни представници не воде рачуна о гледиштима и мишљењима својих бирача, већ се руководе сопственом вољом или коришћу узимајући у обзир тактику противничке партије. Министри у ствари одлучују на основу своје воље; и пре они врше насиљем над парламентом него што парламент врши насиље над њима. Они не ступају на власт и не остављају власт због народне воље, већ зато што их на власт доводи или са власти скида моћни личан утицај или утицај јаке партије. Они располажу свим снагама и благом нације по свом нахођењу, деле олакшице и милости, издржавају мноштво нерадника о трошку народа – и притом се не боје никаквог прекора ако имају већину у парламенту, а већину подржавају дељењем свакаквих добара са обилне трпезе коју им је држава дала на располагање. У стварности су министри подједнако без икакве одговорности као и народни посланици. Грешке, злоупотребе и произвољна дела су свакодневна појава у владавини министара, а да ли често чујемо за озбиљно позивање министра на одговорност? Можда у неких педесет година човек има прилике да чује да се министру суди и најчешће је резултат суђења ништаван у поређењу са буком свечаног процеса.
Ако би се захтевала истинита дефиниција парламента требало би рећи да је парламент институција која служи за задовољење личног частољубља и таштине и личних интереса посланика. Ова институција је један од првих доказа самообмане људског ума. Осећајући у току векова притисак самовоље у владавини једног човека и владавини олигархије и не примећујући да су пороци једновлашћа пороци самог друштва, које живи под њим, људи разума и науке су сву кривицу за недаће пребацили на облик владавине и замислили да ће се заменом овог облика влашћу народа или делегатске управе друштво избавити од својих недаћа и насиља које трпи. Шта се у ствари догодило? Догодило се да је mutato nomine све у суштини остало као што је било, и да су људи остајући при слабостима и пороцима своје природе на нови облик владавине пренели све своје раније навике и склоности. Као и раније, њима влада лична воља и интерес привилегованих лица; само што се ова лична воља више не остварује од стране монарха, већ од стране вође партије и привилегован положај не припада наследној аристократији већ већини која господари у парламенту и влади.
На фасади овог здања стоји леп натпис: “Све за друштвено добро”. Међутим ово није ништа друго до најлажљивија формула; парламентаризам је победа егоизма, његово најјаче испољавање. Овде је све срачунато на служење свом ја. По замисли парламентарне фракције представник се одриче свог звања и личности и треба да служи као испољавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом акту бирања бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника. Пре избора се кандидат у свом програму и говорима стално позива на горе поменуту фикцију: он стално понавља фразе о друштвеном добру, он није ништа друго до народни слуга и брижник, он не мисли на себе и заборавиће на себе и на своје интересе ради друштвеног интереса. И све су то речи, само речи, привремене степенице на лествици, коју он гради како би се попео тамо где жели и како би касније непотребне лествице одбацио. Тада он више неће радити за друштво већ ће друштво постати оруђе његових циљева. Бирачи за њега представљају стадо за скупљање гласова и власници ових стада заиста постају слични богатим сточарима за које стадо представља капитал, основу моћи и угледа у друштву. Тако се развија, усавршавајући се, читава уметност играња инстинктима и страстима масе како би се постигли лични циљеви частољубља и власти. Затим ова маса за представника којег је изабрала губи сваки значај све док поново не буде потребно да се на њу делује: тада се поново пуштају у обрт ласкаве и лажљиве фразе – како би се једнима угодило, а другима припретило; дугачак бескрајан ланац сличних маневара који ствара механизам парламентаризма. И ова комедија избора до дана данашњег и даље обмањује човечанство и сматра се институцијом која краси државно здање… Јадно човечанство! Заиста се може рећи : mundus vult deci pi – deci piatur.
Ево какво је у пракси изборно начело. Частољубиви трагалац сам наступа пред суграђанима и на све начине покушава да их убеди да је он више него ико други достојан њиховог поверења. Из каквих побуда он креће н а изборе? Тешко је поверовати да је то због несебичне бриге по друштвено добро. Уопште, у наше време су ретки људи прожети осећањем солидарности с народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра: то су идеалистичке природе, а такве природе нису склоне да долазе у додир са испразношћу бесмислене свакодневице. Онај ко је по својој природи способан за несебично служење друштву имајући свест о дужности неће кренути да камчи себи гласове, неће опевати себе у хвалоспевима на изборним састанцима нижући громогласне и испразне фразе. Овакав човек себе и своје снаге открива на свом радном месту или у малом кругу људи-истомишљеника, али неће кренути да тражи популарност на бучној пијаци. Овакви људи, ако иду у људску гомилу, не иду због тога да би јој ласкали и прилагођавали се њеним вулгарним жељама и инстинктима, већ само због тога како би разобличили пороке људског свакодневног живота и лаж људских обичаја. Најбољим људима, људима дуга и части је изборна процедура одвратна: од ње се не одвраћају само себичне, егоистичне природе које желе да остваре своје личне циљеве. Оваквом човеку није нимало тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру само да би стекао популарност. Он не може и не сме да буде скроман, јер уколико је скроман остаће непримећен, неће се причати о њему. Својим положајем и улогом коју узима на себе он се приморава да буде лицемеран и да лаже: с људима који су му одвратни он хтео-не хтео мора да се састаје, да буде пријатан и љубазан; како би стекао њихову наклоност он мора да даје обећања знајући да их касније неће испунити и мора да се прилагођава најиспразнијим наклоностима и предрасудама масе како би за себе придобио већину. Која часна природа ће се одлучити да прихвати такву улогу? Прикажите је у роману: читаоцу ће се смучити; међутим, исти овај читалац ће дати свој глас на изборима живом глумцу у истој овој улози.
Избори су ствар умећа, које налик на војно умеће има своју стратегију и тактику. Кандидат није у директним односима са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самовољна институција чија је главна сила безобразлук. Онај ко жели да постане делегат у случају да му име још није познато почиње од тога што бира себи круг пријатеља и помагача; затим сви заједно крећу у лов, односно траже у локалној аристократији богате и не одвише паметне људе и успевају да их убеде да је то њихов посао, њихово право и преимућство да стану на чело, да буду руководиоци јавног мњења. Увек се може наћи довољно глупих или наивних људи који се пецају на ову удицу, и ево, они се потписују испод прогласа који се појављују у новинама и лепе по стубовима, а који привлаче масу, увек жељну да следи имена, титуле и капитал. Ево на који начин се ствара комитет, који руководи и влада изборима – то је својеврсна компанија на акцијама, коју су родили њени оснивачи. Састав комитета се бира са промишљеним умећем: у њему једни служе као активна сила – енергични људи који по сваку цену следе материјалне или тенденциозне циљеве; други су наивни и лакомислени статисти који чине баласт.
Организују се скупштине, држе говори: овде онај ко има снажан глас и уме брзо и вешто да ниже фразе увек оставља утисак на масу, постаје познат, награђује се да буде кандидат за будуће изборе, или уколико су услови повољни, сам наступа као кандидат постискујући онога за кога је прво дошао да ради својим језиком. Фраза, и ништа друго до фраза, господари на овим састанцима. Гомила слуша само онога ко јаче виче и вештије јој повлађује испразношћу и ласкањем појмовима и наклоностима који су у маси тренутно актуелни.
На дан коначног избора само мали број људи своје гласове даје свесно: то су поједини утицајни бирачи, које је требало наговарати једног по једног. Већина, односно маса бирача, даје свој глас као стадо за једног кандидата којег комитет истакне. На листићима се пише оно име које је најгласније и најупорније одзвањало у ушима свих у последње време. Готово нико не познаје тог човека, нема појма ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о тежњама: он се бира због тога што су људи много пута чули његово име. Узалудно би било ступати у борбу с овим поривом стада. Претпоставимо да би неки савесни бирач пожелео да делује свесно у тако важној ствари, да одбије да се потчини насилном притиску комитета. Њему преостаје или да се потпуно склони на дан избора или да да глас свом кандидату по свом разуму. Ма како да поступи ипак ће бити изабран онај кога је изгласала маса лакомислених, равнодушних или наговорених бирача.
Теоретски, онај ко је изабран треба да буде омиљен човек већине, а у ствари се бира изабраник мањине, понекад веома малобројне, само што ова мањина представља организовану силу, док већина као песак ничим није повезана и због тога је немоћна пред кружоком или партијом. Избор би требало да падне на разумног и способног, а у стварности пада на оног ко се дрскије гура напред. Наизглед је нормално да је за кандидата суштински потребно образовање, искуство, савесност у раду: а у ствари он све ове особине може, а не мора да има: оне се у изборном надметању не захтевају, ту је најважнија храброст, самоувереност сједињена са ораторством и чак извесном вулгарношћу која често делује на масу. Скромност, сједињена са префињеношћу осећања и мисли овде нимало није потребна.
Тако се рађа народни посланик, тако он стиче овлашћења. Како их користи, како их употребљава? Ако је по природи енергичан он ће пожелети да делује и латиће се оснивања партије; ако је осредње природе он се сам приклања овој или оној партији. За вођу партије је пре свега потребна снажна воља. Ово својство је органско и слично је физичкој снази и због тога не претпоставља обавезно моралне квалитете. Уз крајњу ограниченост ума, уз безгранично развијен егоизам и саму злобу, уз нискост и бешчашће побуда човек са снажном вољом може да постане вођа партије и тада постаје руководилац, господаран председник кружока или скупштине иако у њима има људи који га по својим умним и моралним особинама далеко надмашују. Ево каква је по свом својству руководећа сила у парламенту. Њој се придружује још једна одлучна сила – красноречивост. То је такође природна способност, која не претпоставља ни моралан карактер ни висок духовни развој. Човек може да буде дубоки мислилац, искусан законодавац и да истовремено буде лишен дара речи која оставља утисак; могуће је да уз најпросечније умне способности и знања човек поседује нарочити дар красноречивости. Јединство таквог дара и пуноће духовних сила је ретка и изузетна појава у животу парламента. Најблиставије импровизације које су прославиле ораторе и које су сједињене са важним одлукама изгледају као бледе и жалосне када се прочитају, налик на описе сцена које су у ранија времена одиграли познати глумци и певачи. Искуство неопозиво сведочи да на великим састанцима одлучан утицај нема разумна већ дрска и блистава реч, да на масу највише утичу не јасни и складни аргументи који имају корен у суштини ствари, већ громогласне речи и фразе, вештачки изабране, на силу неметнуте, које су срачунате тако да делују на вулгарне инстинкте који се увек крију у маси. Маса се лако одушевљава празним надахнућем декламација и под утицајем порива, често несвесног, у стању је да доноси изненадне одлуке због којих мора да зажали приликом хладнокрвне анализе ствари.
Дакле, када делегат партије с јаком вољом сједини још и дар красноречивости он наступа у својој првој улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема овај дар он стоји, налик на режисера иза кулиса и отуда усмерава сав ток парламентске представе делећи улоге, истурајући ораторе који говоре уместо њега, користећи по свом нахођењу префињеније, али неодлучније умове своје партије: они уместо њ ега размишљају.
Шта је то парламентарна партија? У теорији то је савез људи који једнако мисле и који су удружили своје снаге ради заједничког остваривања својих гледишта у законодавству и усмерењу државног живота. Међутим такви бивају само поједини ситни кружоци: већа партија која у парламенту има више значаја ствара се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једног лица које влада. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе изнад себе никакву власт и зато обавезно теже да сами владају; други се по свом карактеру плаше да носе одговорност повезану са одлучним дејством уклањајући се од сваког одлучног акта воље: ови последњи као да су рођени да се потчињавају и чине стадо које следи људе воље и одлуке, а који чине мањину. На тај начин се веома талентовани људи радо потчињавају предајући с радошћу у туђе руке право на усмерење својих дејстава и моралну одговорност. Они као да инстинктивно “траже вођу” и постају његово послушно оруђе чувајући убеђење да их он води ка победи, а често – и ка плену.
Дакле, све суштинске активности парламентаризма обављају вође партије: они доносе одлуке, они воде борбу и славе победу. Јавне седнице нису ништа друго до представа за публику. Држе се говори како би се подржала фикција парламентаризма: ретко који говор сам по себи рађа одлуку парламента о нечем важном. Говори служе како би се прославили оратори, како би порасла њихова популарност и ради каријере, али у ретким случајевима одлучују избор гласова. Каква већина треба да буде обично се решава ван седнице.
Овакав је сложени механизам парламентарног позоришта, таква је слика и прилика велике политичке лажи која влада у наше време. По теорији парламентаризма треба да влада разумна већина; у пракси влада пет-шест вођа партија; они смењујући се, освајају власт. Теоретски тврдња се образлаже јасним аргументима за време парламентарних дебата; у пракси она нимало не зависи од дебате, већ се усмерава вољом вођа и личним интересом. Теоретски народни посланици имају у виду искључиво народно добро; у пракси – они под изговором народног добра и о његовом трошку имају у виду углавном своје лично добро и добро својих пријатеља. Теоретски они треба да буду једни од најбољих, омиљених грађана, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани. Теоретски бирач даје глас свом кандидату због тога што га зна и има поверења у њега, у пракси бирач даје глас човеку којег углавном ни не зна, али о којем му се много причало у говорима и узвицима заинтересоване партије. Теоретски пословима у парламенту управљају и покрећу их искусан разум и несебична осећања, у пракси – овде су главне покретачке силе одлучна воља, егоизам и красноречивост.
Ево каква је у суштини ова установа, која се приказује као циљ и венац државног уређења. Болно је и горко мислити да су у руској земљи били и постоје људи који маштају о томе да ова лаж дође код нас; да наши професори још проповедају својим младим слушаоцима о делегатској управи као о идеалу државног уређења; да наше новине и часописи на насловним странама и у фељтонима непрестано пишу о њему под знамењем правног поретка; непрестано пишу не напрежући се да се загледају дубље, без предрасуда, дејство парламентарног механзима. Међутим, већ и тамо где он одавно делује слаби вера у њега; још га прославља либерална интелигенција, али народ стење под притиском овог механизма и распознаје лаж који се у њему крије. Ми вероватно то нећемо дочекати, али ће наша деци и унуци несумњиво дочекати да буде свргнут овај идол којем се савремени разум и даље клања у самобмани…
II
Много зла су човечанству нанели философи школе Ж.Ж.Русоа. Ова философија која је завладала умовима у ствари је саграђена на једној лажној представи о савршенству људске природе и о потпуној способности свих и свакога да разуме и оствари начела друштвеног уређења која је ова философија проповедала.
На овом лажном темељу стоји и данас влада учење о савршености демократије и демократске управе. Ова савршенства претпостављају апсолутну способност масе да разуме танане црте политичког учења, које јасно и рашчлањено постоје у свести његових проповедника. Ова јасност свести је доступна само малом броју умова, који чине аристократију интелигенције, а маса се као увек и свуда састојала и састоји од гомиле “vulgus”, и њене представе ће обавезно бити “вулгарне”.
Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих облика владавине познатих у историји човечанства. Ево разлога због чега је овај облик свуда био прелазна појава и осим малобројних изузетака нигде се није дуго задржао, већ је уступао место другим облицима. И није ни чудо. Државна власт је позвана да делује и да одлучује; њена дејства представљају испољавање јединствене воље – без овога је незамислива било каква влада. Али у ком смислу мноштво људи или народна скупштина могу да испоље јединствену вољу? Демократска фразеологија се не зауставља на решавању овог питања одговарајући на њега познатим фразама и пословицама као што су на пример: “народна воља”, “јавно мњење”, “врховна одлука нације”, “глас народа је глас Божји” и т.сл. Све ове фразе, наравно, треба да означе да велико мноштво људи по великом мноштву питања може да дође до истог закључка и да у складу с њим донесе једну одлуку. Вероватно је то и могуће, али само у погледу најпростијих питања. Међутим, кад је с питањем повезана и најмања потешкоћа његово решење на многобројној скупштини је могуће само уз помоћ људи који су у стању да га размотре у свој његовој сложености и затим да убеде масу да прихвати одлуку. У најсложенија питања спадају, на пример, политичка питања која захтевају крајњи напор умних сила најспособнијих и најискуснијих државних људи : у таквим питањима очигледно нема ни најмање могућности да се рачуна на јединство мисли и воље у многољудној народној скупштини : одлуке масе по овим питањима могу бити само погибељне по државу. Ентузијасти демократије се убеђују да народ може да испољава своју вољу у државним пословима: то је празна теорија, а у ствари видимо да је народна скупштина у стању да прими – по надахнућу – мишљење које искаже један човек или известан број људи; на пример, мишљење познатог вође партије, познатог локалног посленика или организоване асоцијације, или на крају – равнодушно мишљење овог или оног утицајног органа штампе. На тај начин се процедура доношења одлуке претвара у игру која се одвија на огромној арени мноштва глава и гласова; што их се више узима у обзир игра постаје све замршенија, и тим више зависи од случајних хаотичних побуда.
Како би се избегле и заобишле све потешкоће пронађено је средство – да се влада путем посланика – средство које је пре свега било организовано и оправдало се успехом у Енглеској. Одавде је по устаљеној моди прешло и у друге европске државе, али је успешно накалемљено, по директном наследству и праву само у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, и у својој домовини, у Енглеској институција посланика ступа у кризно доба своје историје. Сама суштина идеје институције посланика је овде већ умногоме подвргнута променама, која изобличавају њен првобитни значај. Ради се о томе што је од самог почетка бирачка скупштина, веома ограничена, делегирала у своје име у парламент известан број лица која је требало да представљају мишљење земље на скупштини, а која нису била везана никаквом одређеном инструкцијом од стране масе својих бирача. Претпостављало се да ће бити изабрани људи који разумеју истинске потребе своје земље и који су у стању да дају добар смер државној политици. Овај задатак је решаван просто и јасно: захтевало се максимално смањење тешкоћа управљања народом путем ограничења на мали број способних људи – створена је скупштина која је позвана да решава државна питања. Ови људи су били слободни представници народа, а не овог или оног мишљења, ове или оне партије и нису били везани никаквом инструкцијом. Међутим, како је време одмицало овај систем се мало по мало мењао под утицајем исте оне кобне предрас уде о великом значају јавног мњења, које се наводно просвећује редовном штампом која народној маси даје способност да директно учествује у решавању политичких питања. Појам институције посланика се потпуно изменио претворивши се у појам о мандату или одређеном налогу. У овом смислу се сваки посланик у овом или оном крају већ сматра представником мишљења које влада у овом крају, или у партији која је под знамењем овог мишљења освојила победу на изборима – то више није представник земље или народа, већ делегат који је везан инструкцијом своје партије. Ова измена идеје послаништва у самој суштини, је послужила као почетак чира која разједа све системе посланичког управљања. Избори су са расипањем партија добили карактер личне борбе локалних интереса и мишљења, апстрахованих од основне идеје о користи државе. Уз крајње умножавање броја чланова скупштине већина њих осим интереса борбе и партије бива заражена равнодушношћу према друштвеним пословима и губи навику да присуствује на свим седницама и непосредно учеств ује у разматрању свих послова. На тај начин се законодавство и опште усмерење политике, што је за државу најважније – претварају у игру која се састоји од условних формалности, погодби и фикција. Систем послаништва је у стварности сам себе излагао.
Ови жалосни резултати се најочигледније откривају тамо где ставновништво државне територије нема јединствен састав, већ се састоји од људи разнородних националности. Националност се у наше време може назвати пробним каменом на којем се откривају лажност и непрактичност владавине парламента. Занимљиво је да је начело националости истакнуто у први план и да је постало покретачка и раздражујућа сила у токовима догађаја управо откако је дошло у додир с најновијим облицима демократије. Прилично је тешко дефинисати суштину ове нове силе и циљева којима она тежи; међутим, несумњиво је да су у њој извори велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства и за коју се не зна какав ће исход имати. Ми сада видимо да сваким појединим племеном које се налази у саставу вишенационалне државе овладава страсно осећање нетрпељивости према државној установи која га сједињује у заједничко уређење с другим племенима и жеља да има своју самосталну управу са својом, неретко умишљеном културом. И ово се не дешава само са оним племенима која су у прошлости имала своју историју и посебан политички живот и културу, већ и са онима који никада нису живели посебним политичким животом. Неограничена монархија је успевала да отклони или помири све сличне захтеве и пориве и то не само силом већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Међутим, демократија не може с њима да изађе на крај и инстинкти национализма служе као елемент који је разједа: свако племе из свог краја шаље представнике – не државне и народне идеје, већ представнике племенских инстинката, племенске раздражљивости, племенске мржње и према владајућем племену и према другим племенима и према институцији државе која повезује све делове. Какав непривлачан изглед добија у сличном саставу народна скупштина и парламентарна управа имамо очигледан пример у наше дане у аустријском парламенту. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне невоље уз сав њен разноплеменски састав. Страшно је и помислити шта би се код нас изродило када би нам судбина послела злокобан дар – сверуски парламент! Не дај Боже да се то деси.
III
Наводи се Енглеска, али уз ово навођење би се требало подсетити на пословицу: “чули су да звоне звона, али не знају где су она”. Социјална наука се у последње време латила откривања историјских и економских кључева одакле потичу нарочите установе англосаксонске и делимично скандинавске расе поредећи их са институцијама осталих европских народа. Англосаксонско племе се од како се појавило у историји па све до данас одликује снажним развојем самосталне личности: и у политичкој и у економској сфери, и због тога англосаксонско племе овом својству дугује и постојаност својих старих институција и снажну организацију породице и локалне самоуправе и оним неупоредивим успесима које је достигло својом енергичном делатношћу и својим утицајем на обе хемисфере. Овом енергијом личности је оно успело да на почетку своје историје савлада туђе норманске обичаје својих победника и да учврсти своју свакодневицу на својим начелима која се до данас чувају. Суштинска одлика ове свакодневице се састоји у односу сваког грађанина према држави. Свако се од младости навикава да се узда у себе, да сам кује своју судбину и да зарађује себи хлеб насушни. Родитељи нису оптерећени бригом за уређивање судбине своје деце и тиме да им оставе наследство. Земљопоседници се држе својих имања и теже да сами на њима воде домаћинство и баве се занатима. Локална управа се због свести о дужности држи личним учествовањем локалних становника у друштвеним пословима. Административне установе се сналазе без војске чиновника које издржава држава и који од ње очекују и надају се да ће их обезбедити и унапредити. Ево на каквом корену су саме од себе историјски израсле посланичке институције слободне Енглеске, и ево због чега се парламент састоји од стварних представника локалних интереса тесно повезаних са земљом: ево због чега њихов глас у доброј мери и може да се сматра гласом земље и органом националних интереса.
Остали народи Европе су се стварали и одрасли су на потпуно другој основи, на темељу заједничког свакодневног живота. Његово својство се састоји у томе да се човек не одржава толико сам колико својом солидарношћу са овим или оним друштвеним савезом којем припада. Отуда се са током друштвеног и државног развоја ствара нарочита зависност човека од овог или оног породичног или друштвеног савеза и на крају крајева, од државе. Ови савези су првобитно били снажне институције – политичке, религиозне, друштвене, и чврсто су подржавале човека у његовом животу и делатности и оне су, опет, одржавале сав друштвени и државни строј. Међутим, ови савези су се у току времена или распали или су изгубили свој вековни државни значај, али људи и даље траже себи ослонац и уређење своје судбине и благостања у својој породици, у својој корпорацији, и на крају, у државној власти (свеједно монархистичкој или републиканској) пребацујући на њу кривицу за своје недаће када не налазе овај ослонац по својој жељи. Једном речју, човек тежи ка једној од ових власти како би уз њу везао себе и своју судбину. Отуда, у таквом стању друштва оскудица самосталних и независних људи који се сами држе на ногама и знају куда иду, чинећи у држави снагу која јој служи као ослонац, и напротив, све већи број људи који траже себи ослонац у држави, хранећи се њеним соковима и не дајући јој толико снагу колико је захтевају од ње. Отуда у таквим друштвима велики развој, с једне стране, бирократије, а са друге развој такозваних либералних професија. Отуда, уз слабљење самосталности у карактерима крајња сложеност извршавања државне и законодавне власти која на себе преузима бригу о многоме, о чему би свако требало сам да се стара. У таквом стању друштво мало по мало припрема себи повољан терен за развој социјализма и навика да се на државу пребацује брига за благостање свих и свакога се на крају претвара у безумну теорију државног социјализма. Управо у таквим условима свог социјалног развоја су све континенталне државе по англосаксонском узору уредиле код себе посланичку управу, при чему су неки свима дали право гласа. Очигледно је да уз описани састав друштва и уз олак однос према друштвеним пословима она не може да изнедри истинске, верне представнике земље и њених правих интереса. Отуда јадна судбина таквих посланичких скупштина и тежак, безизлазан положај власти посланика који су с њима нераскидиво повезани, а и народа, чија судбина зависи од њих.
Шта да се каже о народима словенског племена који се одликују нарочитим развојем заједничког свакодневног живот уз крајњу младост своје културе, о Румунији и о несрећној Грчкој? Овде су заиста посланичке институци је одмах унеле начело разлагања народног живота представљајући у појединим случајевима жалосну карикатуру Запада која подсећа на Криловљеву басну “Мајмун и наочари”.
IV
Највеће зло уставотворног поретка се састоји у стварању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија је обузета тежњом да узме у своје руке власт управљања и гура се да до ње дође. Председник државе чини уступке политичкој партији која представља већину у парламенту; у том случају се министарство ствара од чланова те партије и како би се одржало на власти почиње борбу са опозицијом која се упиње да је свргне и дође на њено место. Међутим, ако се председник државе на приклони већини него мањини и из ње бира своје министарство у том случају нова влада распушта парламент и улаже све напоре како би сачињавала већину приликом нових избора и уз помоћ ње водила борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; они у сваком случају морају да буду на њеној страни – не ради подржавања власти, не због унутрашње сагласности у мишљењима, већ због тога што влада сама држи чланове своје партије на власти преко свих олакшица, користи и добити који су везани за власт. Уопште, суштински мотив сваке партије је да брани своје ма шта да се деси или због узајамног интереса или просто због оног инстинкта стада који побуђује људе да се деле на групе и да се боре једни против других. Очигледно је да сагласност у мишљењима у овом случају има веома мали значај, а брига за друштвено добро служи да би се прикриле њој потпуно туђе побуде и инстинкти. И ово се назива идеалом парламентарне управе. Људи се варају мислећи да она служи ради сигурности слободе. Уместо неограничене власти монарха добијамо неограничену власт парламента, с том разликом што се у монарху може замислити јединство разумне воље, а у парламенту оно не постоји, јер овде све зависи од случајности, зато што се воља парламента одређује већином. Међутим, поред већине која под дејством игре чини партију, постоји и мањина, воља већине више није воља целог парламента: тамо се она још мање може признати за вољу народа, чија здрава маса уопште не учествује у игри партије и чак је избегава. Напротив, управо болестан део становништва се мало по мало уводи у ову игру која га развраћа, јер је главни мотив ове игре тежња ка власти и богаћењу. Политичка слобода постаје фикција која се на папиру подржава параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти потпуно нестаје, ликује либерална демократија уносећи неред и насиље у друштво заједно с начелима безвер ја и материјализма, објављујући слободу, једнакост и братство тамо где више нема никаквог места ни за слободу ни за једнакост. Овакво стање неумитно води ка анархији, од које се друштво спасава само диктатуром, односно поновним успостављањем једне воље и јединствене власти у управљању.
Први образац народне, посланичке управе у новој Европи дала је Енглеска. Од средине прошлог века француски философи су почели да хвале енглеске установе и да их наводе као пример за свеопште подражавање. Међутим, у то време није политичка слобода привлачила француске умове толико колико су их привлачила начела религиозне толерацније, или боље речено, начела безбожништва, која су тада била у моди у Енглеској и које су у промет пустили енглески философи тог времена. Сустопице за Француском која је давала тон и карактерима и књижевности читаве западне интелигенције мода енглеских установа се раширила по васцелом европском континенту. У међувремену су се десила два велика догађаја од којих је један утврђивао веру, а други је замало готово сасвим пољуљао. Настала је република Сједињених Америчких Држава и њене институције, прекопиране од енглеских (осим краљевске власти и аристократије) су се добро и плодно примиле на новом тлу. Ово је изазвало одушевљење у умовима, и то пре свега у Француској. С друге стране, појавила се Француска република и убрзо показала свету све гнусобе, нереде и насиља револуцинарне владавине. Свуда је дошло до експлозије негодовања и одвраћања од француских, те стога и од демократских установа уопште. Мржња према револуцији се одразила чак и на унутрашњу политику саме британске владе. Ово осећање је почело да слаби од 1815. године под утицајем политичких догађаја из овог времена и у умовима се пробудила жеља и освежена нада да се политичка слобода сједини са грађанским поретком у облицима који су слични енглеском уставу: поново је ушла у моду политичка англоманија. Затим је уследио низ покушаја да се оствари британски идеал, прво у Француској, затим у Шпанији и Португалији, потом у Холандији и Белгији, и на крају, у последње време, у Немачкој, у Италији и у Аустрији. Слаб одјек овог покрета се одразио и код нас 1825. године у безумном покушају аристократа-сањара који нису познавали ни свој народ ни своју историју.
Занимљиво је пратити историју нових демократски х институција: да ли су се оне показале као дуговечне, свака на свом терену, у поређењу с институцијом монархије коју историја посматра у низу столећа?
У Француској, од времена увођења политичке слободе влада је у свој снази своје државне власти три пута била свргнута од стране париске уличне гомиле 1792.г., 1830.г. и 1848.г. Три пута ју је свргла армија или војна сила: 1797.г. 4. септембра (18. фруктидора), када је већина чланова директоријума уз помоћ војне силе поништила изборе који су одржани у 48 департмана и када је послано у прогонство 56 чланова законодавних скупштина. други пут 1797. године 9. новембра (18. бримера), владу је свргао Бонапарта, и на крају 1851. г., 2. децембра други Бонапарта, млађи. Три пута је влада била свргнута спољашњом најездом непријатеља: 1814., 1815. и 1870. године. Укупно, од почетка својих политичких експеримената до 1870. године Француска је имала 44 године слободе и 37 година сурове диктатуре. Притом још треба истаћи чудну појаву: монарси старије бурбонске линије се, остављајући много места за деловање политичке слободе, никад нису ослањали на чисто начело најновије демократије; напротив, оба Наполеона су прогласивши ова демократска начела, Француском безусловно деспотски владали.
У Шпанији је народна управа проглашена у време коначног пада Наполеона. Ванредна скупштина кортеса је у Кадиксу прогласила устав, објавивши у његовом првом члану да врховна власт припада нацији. Фердинанд VII је, дошавши у Шпанију преко Француске укинуо овај устав и почео да влада деспотски. Шест година касније генерал Риего је предводећи војни устанак принудио краља да врати устав. Године 1823. француска армија је по сугестији Светог савеза ушла у Шпанију и поново вратила Фердинанда на власт. Његова удовица је као регент ради заштите права своје кћери Изабеле од Дон-Карлоса поново прихватила устав. Овим за Шпанију почиње стални низ побуна и устанака, који су ретко прекидани кратким периодима релативног мира. Довољно је рећи да је од 1816. године до доласка Алфонса на престо у Шпанији било око 40 озбиљних војних устанака уз учествовање народне гомиле. Кад је реч о Шпанији не можемо да не поменемо онај чудовишни и поучни пример који представљају многобројне републике Јужне Америке, републике шпанског порекла и шпанске природе. Сва њихова историја представља непрестану смену свирепе борбе између гомиле народа и војске, прекидану владавином деспота који подсећају на Комода или Калигулу. Као пример довољно је навести само Боливију где је од 14 председника републике тринаест свој живот завршило насилном смрћу или прогонством.
Прави почетак народног или посланичког управљања у Немачкој и Аустрији представља 1848. година. Истина, почевши од 1815. године почиње пригушено роптање младе интелигенције против немачких кнежева због неиспуњења обећања које су да ли народу у доба великог ослободилачког рата. Осим ретких, малобројних изузетака у Немачкој до 1847. године није било посланичких институција када је пруски краљ основао нарочиту форму уставотворне владавине; међутим, она се није одржала ни годину дана. Али чим је париска улична гомила поцепала француску повељу и свргла уставотворног краља одмах се и у Немачкој подигла улична гомила уз учествовање војске. У Берлину, у Бечу и Франкфурту су организоване националне скупштине по француском шаблону. Прошло је једва годину дана и влада их је растерала војном силом. Најновији немачки и аустријски устави се базирају на монархистичкој власти и тек очекују свој историјски суд.
ШТАМПА
I
Откако је човечанство пало завладала је лаж у свету, у људским речима, делима, односима и институцијама. Али изгледа да још никада отац лажи није смишљао такав сплет лажи сваке врсте као у наше смутно доба, када се одасвуда може чути толико лажних прича о истини. Како се усложњавају облици свакодневног друштвеног живота настају нови лажни односи и читаве институције, потпуно натопљене лажју. На сваком кораку се срећу велелепна здања на чијој је фасади написано: “Овде је истина”. Улази човек у њих и не види ништа осим лажи. Излази, и кад покуша да нешто каже о лажи којој се душа противи људи негодују и заповедају да се верује и проповеда да је то несумњива истина.
Тако нам заповедају да верујемо да глас часописа и новина – или такозвана штампа представља изражавање јавног мњења… Авај! То је велика лаж и штампа је једна од најлажљивијих институција нашег доба.
Ко ће се супротставити сили мњења које људи имају о човеку или установи? Таква је људска природа да се свако од нас ма шта да говори, ма шта да ради, осврће на то како ће то изгледати и шта ће људи помислити. Није било и неће бити човека који би се могао сматрати слободним од утицаја ове силе.
Ова сила у наше време поприма организовани облик и назива се јавно мњење. Сматра се да је његов орган и представник штампа. И заиста, значај штампе је огроман и служи као најкарактеристичнији знак нашег времена, карактеристичнији од свих запањујућих открића у области технике. Нема владе, нема закона, нема обичаја који би се могли супротставити разорном дејству штампе у држави када све новине из дана у дан, годинама понављају и шире у маси једну исту мисао усмерену против ове или оне институције.
Шта то штампи даје такву снагу? То нипошто није интересовање за новости, вести и податке којих су листови препуни, већ је то извесна тенднција часописа, она политичка или философска мисао која се изражава у његовим чланцима, у избору и размештају новости и гласина и у осветљавању чињеница и гласина који се наводе. Штампа себе ставља у положој посматрача који суди о свакодневним појавама; она не разматра само људске радње и речи већ пребира чак и неи сказане мисли, намере и претпоставке и самовољно их жигоше или хвали, једне подстиче, другима прети, једне хоће да истакне на стуб срама, друге приказује као предмет за одушевљење и пример за подражавање. У име јавног мњења она једнима дели награде, другима спрема казну налик на средњовековну анатему…
Само по себи рађа се питање: ко су ти представници ове страшне власти која себе назива јавним мњењем? Ко им је дао право и овлашћења да у име читавог друштва владају, свргавају постојеће институције, да истичу нове идеале моралног и позитивног закона?
Нико не жели да се замисли над овим потпуно логичним питањем и да дође у њему до спознаје истине; али сви вичу о такозваној слободи штампе као о првој и главној основи друштвеног уређења. Ко о томе не вапи и код нас, у несрећној, излаганој и обманутој туђом лажју Русији? Вапију са зачуђујућом недоследношћу и такозвани словенофили који мисле да успоставе и доведу на власт историјску правду установа у земљи Руској. И они, придружујући се овом хору либерала, сједињених са поборницима начела револуције говоре на потпуно западни начин: “Јавно мњење, односно мисао сједињена са осећањима и правном свешћу свих и свакога служи као коначна одлука у пословима свакодневног друштвеног живота. Дакле, не сме се допустити никакво ограничавање слободе говора, јер се у овом ограничавању огледа насиље мањине над вољом свих.”
Оваква је уобичајена слика најновијег либерализма. Њега на веру прихватају многи и мало ко замишљајући се над њим примећује колико је у њему лажи и лакомислен е самообмане.
Она противречи основним принципима логике, јер се базира на потпуно лажној претпоставци да је јавно мњење истоветно са штампом.
Како би се човек уверио у лажљивост овога довољно је да само замисли над тим шта су новине, како настају и ко их прави.
Сваки улични пробисвет, сваки брбљивац, један од непризнатих генија, свако ко тражи посао, може имајући свој или набавивши ради шпекулације туђи новац да оснује новине, макар и мале, да скупи око себе на први позив гомилу пискарала, фељтониста, који су спремни да брбљају о чему било, репортера који проналазе непроверене сплетке и гласине и има већ готов штаб, и од сутрашњег дана може да се стави у положај власти која суди свима и свакоме, да утиче на министре и културу, на берзу и индустрију. Ово је нарочита врста оснивања и донаторства и то најјефтинијег. Разуме се, нове новине имају моћ само када се врте на тржишту, односно када имају широку публику. За то су потребни таленти, потребан је привлачан садржај у који читаоци могу да се уживе. На први поглед овде постоји извесна гаранција моралне солидарности предузећа: хоће ли талентовани људи отићи на службу код ништавног или презреног издавача или уредника? Зар ће читаоци узимати у руке новине које неће бити верни одраз јавног мњења? Међутим, ова гаранција је само привидна и апстрактна. Свакодневно искуство показује да исто ово тржиште привлачи било какве таленте уколико они постоје на тржишту и таленти пишу оно што одговара уреднику. Искуство показује да најништавнији људи – неки бивши зеленаш, Јеврејин-накупац, продавац новина, акционар банке “червоних валета”, пропали власник казина могу да оснују новине, да привуку талентоване сараднике и да пусте своје издање на тржите као орган јавног мњења. Не смемо се ослонити ни на здрав укус публике. У маси читалаца, углавном доконих, владају поред неких добрих, јадни и ниски инстинкти празне разоноде и сваки издавач може да привуче масу рачунајући на задовољење управо оваквих инстинката, на страст према скандалима и пикантеријама сваке врсте. Примере за ово можемо срести свакодневно: човек само треба да се загледа у потрошњу или понуду код уличних продаваца на прометним местима и железничким станицама. Свима је познат недостатак озбиљности у нашем разговору у друштву: у провинцијском граду, у губернији, у престоници – познато је чиме се људи баве – картањем и сплеткама сваке врсте – и вицевима, у свим његовим облицима. Сам разговор о такозваним друштвеним и политичким питањима је најчешће у облику суђења и истргнуте фразе која се преплиће са истим овим сплеткама и вицевима. Ево терена необично богатог и захвалног за књижевног занатлију и на њему се налик на отровне гљиве рађају органи друштвене сплетке, и ефемерни и они који су успели да стану на ноге, и који се дрско представљају као органи јавног мњења. Исту ону гнусну улогу коју у празном животу неког провинцијског града играју анонимна писма и пасквили, нажалост, толико распрострањени код нас, – исту ову улогу у новинама играју писма читалаца која се шаљу из разних крајева или се састављају у редакцији, а да не говоримо о маси гласина и вести које измишљају неуки репортери, и да не говоримо о гнусном уцењивачком занату, чије оруђе често постају сличне новине. И оне могу да цветају, могу се сматрати органом јавног мњења и могу да доносе свом издавачу огроман приход… И никакво издање, које је основано на чврстим моралним начелима и које рачуна на здраве инстинкте масе неће моћи да се такмичи са њима.
Треба се замисити над овом појавом: ми у њој препознајемо једну од најапсурднијих логичких противречности најновије културе, и она је најприсутнија тамо где су се учврстила начела најновијег либерализма, управо тамо где је за сваку установу потребна санкција избора, ауторитет народне воље, где се владавина концентрише у рукама лица која се ослањају на мишљење већине, у скупштини народних посланика. Само од новинара, чија се власт практично распростире на све не захтева се никаква одговорност. Нико га не бира и нико га не поставља. Новине постају ауторитет у држави и само се за овај ауторитет не захтева никакво признавање. Свако ко жели, први пролазник, може да постане орган ове власти, представник овог ауторитета и то притом потпуно без икакве одговорности као ниједна друга власт у свету. То је тако без преувеличавања, живи примери су пред нама. Зар је мало било лакомислених и несавесних новинара, по чијој милости су се спремале револуције, киптела раздражљивост до мржње међу слојевима и народима која је прелазила у рат који све пустоши. Понеки монарх би због оваквих радњи изгубио свој престо, министар би био извргнут руглу, против њега би се на суду водио кривични поступак, али новинар излази као сув из воде из сваке пометње коју је направио, из сваког погрома и друштвене недеће чији је узрок био, излази победнички се осмехујући и бодро се поново лаћајући свог рушилач ког посла.
Кренимо даље. Судија има право да казни нашу част, да нас лиши имовине и слободе, он је прима од државе и дугим радом и искушењима се припрема за своје звање. Он је везан строгим законом, све његове грешке и намере подлежу контроли више власти и његова пресуда може бити промењена и исправљена. А новинар има потпуну могућност да баци љагу, да осрамоти моју част, да се дотакне мојих имовинских права, може чак да ограничи моју слободу да ми отежа или ми онемогући својим нападима боравак на неком месту. Међутим, ову судску власт нада мном је он сам себи присвојио: ниједан виши ауторитет није му доделио ово звање, он ничим није доказао да је за то спреман, ничим није потврдио личне особине поузданости и непристрасности, у свом суду нада мном он није везан никаквим облицима парнице и не подлеже никаквој апелацији у својој пресуди. Истина, браниоци штампе тврде да она наводно сама лечи ране које наноси, али је сваком разумном човеку јасно да су то само празне речи. Напади штампе на приватно лице могу овом лицу да нанесу непоправљиву штету. Сва могућа оповргавања и објашњења не могу у потпуности да га задовоље. Неће сваки читалац коме је у руке доспео први чланак у којем се човек излаже бруци прочитати други чланак који га оправдава или објашњава о чему се ради, већ уз лакомисленост масе читалаца сугестија о сраму или бруци у сваком случају остављају отров у мишљењу и расположењу масе. Судска оптужба због клевете, као што је познато, даје слабу заштиту и парница поводом клевете готово увек служи не разобличавању увредиоца, већ новим увредама увређеног; притом новинар увек има хиљаду средстава за подбадање и узнемиравање приватног лица не дајући му директне поводе за покретање судског поступка.
Дакле, може ли се замислити деспотизам мање одговоран од деспоти зма штампане речи? И зар није чудно, није ли дивље и безумно да се за подршку и очување управо овог деспотизма брину пре свега озлојеђени поборници слободе који са злобом вапију против сваког насиља, против икаквих законских ограничења, против сваке ограни чавајуће уредбе установљене власти? Нехотице човеку пада на памет вековна реч о паметњаковићима који су потпуно изгубили разум зато што су умислили да су мудри!
II
У нашем веку напретка и проналазака највише задивљује брзо ширење штампе која је за кратко време постала страшно утицајна друштвена сила. Значај новина је први пут порастао после Јулске револуције 1830. године, још већи је постао после револуције 1848. године и затим је поново почео да расте не из године у годину, већ из дана у дан. Данас све владе морају да узимају у обзир ову силу и постао је чак незамислив не само јавни него и приватни живот без новина и престанак штампања новина би био једнак престанку рада железнице.
Новине човечанству несумњиво служе као најважније оруђе културе. Међути м, признајући све добро и корист од ширења масе података и размене мисли и мишљења путем новина човек не може да не види и ону штета коју друштво има због безграничног ширења новина, не може са извесним осећајем страха да не призна да се у свакодневној штампи скупља некаква злокобна, тајанствена разорна сила која се наднела над човечанство.
Свакога дана нам новине ујутру доносе гомилу разноврсних новости. Да ли у овом мноштву има много онога што нам је потребно у животу и нашем образовном развоју? Да ли је много тога у стању да подржава у нашој души свети огањ надахнућа за добро? И напротив – колико овде има онога што ласка нашим најнижим склоностима и побудама! Може се рећи да нам се даје оно што захтева укус читалаца, што одговара потражњи. Међутим, овај аргумент се може окренути : потражња не би била таква да се не намеће таква понуда.
Када би се макар нудиле само новости: не, оне се сервирају у нарочитом облику, обојене појединачним мишљењем, сједињене с безименим, али врло одлучним судом. Наравно, има озбиљних умова који руководе новинама; таквих је мало, а новина има велико мноштво и свако јутро неко, кога ја уопште не познајем и неко, кога ја можда не бих ни желео да познајем ми намеће свој суд, издајући га ауторитативно за глас јавног мњења. Међутим, најважније је то што се ове новине, обраћајући се свакодневно не извесном кругу људи, већ читавом народу који може да разабира штампана слова, нуди свакоме готове судове о свему и на тај начин, силом навике одучава своје читаоце од сваког труда да имају своје сопствено мишљење; понеко нема могућности да га сам створи и механички прихвата мишљење својих новина; понеко би и сам могао темељно да суди, али нема када да размишља усред дневних послова и бриге и згодно му је да уместо њега размишљају новине. Очигледно је каква штета настаје у наше време када свуда делују снажни токови тенденциозне мисли и када се врше покушаји да се изравнају сви ћошкови и разлике индивидуалног мишљења и да се сведу на једнообразан ниво такозваног јавног мњења: у овим условима новине служе као веома снажно оруђе такве нивелације, која слаби сваки самостални развој мисли воље и карактер. А притом, за колико мноштво људи новине служе као готово једини извор образовања, јадног, привидног образовања, када читалац масу разних података и новости које новине доносе прихвата као стварно знање којим се он самоуверено наоружава. Ево једног од разлога због којег је наше време тако сиромашно целовитим људима, карактерним посленицима.
Најновија штампа личи на делију из бајке који је написавши на свом челу тајанствена слова – символ божанствене истине побеђивао све своје противнике док се није појавио храбри борац и избрисао са његовог чела ова тајанствена слова. – На челу наше штампе су досада била написана знамења јавног мњења која непобедиво делују.
III
У данашњем стању друштва и при његовом данашњем устројству штампа је постала институција са којом се мора рачунати и то јако много; између осталих институција везаних за државну власт које подлежу контроли и одговорности, јер нема институције која би се могла сматрати неконтролисаном и без икакве одговорности. Међутим, што више расте ова институција штампе тим су поред очигледне користи од разумне и савесне гласности све видљивије и они друштвени чиреви које она рађа. Један од ових чирева штампе се састоји у томе што она производи и безгранично рађа читав слој новинара, предузимача и писаца који се “хране и богате пером”. Најозбиљнији издавачи најозбиљније штампе не престају горко да се жале на све већи број своје сабраће с којима их је срамота, али морају да долазе у контакт у склопу исте установе. У свим великим државама, на свим великим тржиштима од овог шљама братије-пискарала створен је слој који се не назива узалуд паразитом друштва.
У ствари, то су људи који стоје на неком посебном тлу у односу на друштвено добро, који би требало да повезују и оживљују све институције. Ови људи нису директно заинтересовани за очување друштвеног поретка, за помирење метежних умова и супротстављених партија. И то је природно. Све новине живе и хране се од св акодневних новости сваке врсте. Њихова потрошња се повећава управо у смутно време и њихов труд је усмерен управо на ширење новости и гласина које раздражују и смућују умове. Напротив, у мирно време куповина новина знатно опада. Чим се подигне смутња истог тренутка се на тржишту појављују нове новине како би се нахраниле од ње до мирног времена када се укидају и нестају. Међутим, треба јести и у мирно време, а ради тога треба поново усталасати умове, створити нова интересовања: смишљају се сензационалне новости, приказују се у јарким бојама, преувеличавају се.
Као храна часописа који претендују на озбиљност служи политика и разматрање политичких питања, које на површину избацује полемика која се свакодневно одвија. Сваки новинар је спреман да одмах дискутује о било ком политичком питању, али због свог положаја он треба да га размотри и реши одмах и сада, јер он треба да буде брзописац, слуга не мисли, не разума, већ данашњег дана. Чим му је на памет пала нека мисао она већ лети на папир, на штампарску машину: нема се времена за чекање, нема се времена да мисао која се родила сазри. Упитајте ове људе да ли их је срамота. Нимало. Они ће вам се само можда насмејати у очи због таквог питања: убеђени су да обављају велику службу друштву. Само ће се они који су мало паметнији, између себе, налик на древне аугуре сами подсмевати себи и публици.
Притом новинар, да би га људи чули, да би обратили пажњу на њега, мора на све начине да напиње свој глас, а ако је могуће и да виче. Ово од њега захтева његов занат: преувеличавање које може да пређе у патос постаје његова друга природа. Ево због чега је он упуштајући се у полемику са супротним мишљењем спреман да свог противника назове будалом, подлацом, назналицом, да му прилепи све могуће пороке: ово му није нимало тешко, тако захтева новинарска акустика. То је уметност викања, налик на вику трговца на пијаци кад привлачи купце.
Ево какве навике и особине, нажалост, штампа развија у својим посленицима. И све ово би било смешно кад не би било тако штетно. Штетно је зато што је штампа данас постала арена на којој се не само разматрају, већ и решавају најважнија питања и унутрашње и спољне политике државе, питања економије и администрације везана за националне интересе од животног значаја. За то је мало да човек има елан, потребна је мудра разборитост, зрелост мисли, потребан је здрав разум, потребно је познавање сопствене историје и свог народа, знање практичног живота. Међутим, данас је у Европи већ дошло до тога да из редова новинарских оратора излазе државни оратори и чине преовлађујућу силу у парламентима, заједно са адвокатима који имају заједничко умеће да користе речи у било ком правцу. Тако данас у француском парламенту има само 22 представника великих и 50 представника малих земљопоседника, али је читава сила причалица – новинара има 59, и адвоката 107.
И ови људи се сматрају представницима своје земље и судијама народног живота и његових потреба. И народ стење због законодавне збрке гласова која влада судбином државе, али од ње не може да се ослободи.
НОВА ДЕМОКРАТИЈА
Шта је слобода због које су тако узбуђени умови у наше време, због које се чини толико безумних дела, држе толики безумни говори и народ трпи толике недаће? Слобода је у демократском смислу право политичке власти или другим речима, право на учествовање у управљању државом. Ова тежња свих и свакога да учествује у владавини не налази до сада никакав поуздан исход и чврсте границе, већ се стално шири и о њој се може рећи оно што је древни песник рекао за водену болест: “crescit indulgens sibi”. Проширујући своју основу најновија демократија за свој први циљ има давање права на гласање свима – ево судбоносне заблуде, једне од најчуднијих у историји човечанства. Политичка власт коју демократија са таквом страшћу покушава да освоји распада се у овом облику на мноштво честица и наслеђе сваког грађанина постаје бесконачно мали део овог права. Шта он с њим да ради, како да га употреби? На крају се несумњиво испоставља да је у остваривању овог циља демократија извртала своју свештену формулу слободе нераскидиво повезану са једнакошћу. Испоставља се да је са овом, на први поглед равномерном поделом слободе између свих и сваког сједињено потпуно нарушавање једнакости или да постоји сушта неједнакост. Сваки глас представљајући ништаван фрагмент силе сам по себи ништа не значи : релативан значај може да има само известан број или група гласова. Настаје појава налик на оно што се догађа на скупштини безимених или деоничарских друштава. Јединице су саме по себи немоћне, али онај ко успе да прикупи највећи број ових фрагмената силе постаје господар силе, дакле, господар власти и одлучује у име свих. У чему је, поставља се питање, стварно предност демократије у односу на друге облике владавине? Свугде онај ко је јачи постаје господар власти: у једном случају то је срећни и одлучни генерал, а у другом монарх или администратор са умешношћу, довитљивошћу, јасним планом деловања, несаломивом вољом. У демократском облику владавине владари постају вешти скупљачи гласова својих присталица, механичари који умешно покрећу закулисне механизме који чине да се крећу лутке на арени демократских избора. Људи ове врсте наступају са звучним говорима о једнакости, али у суштини је сваки деспот или војни диктатор исто као и они у односу господарења према грађанима који чине народ. Ширење права н а учествовање у изборима демократија сматра прогресом, освајањем слободе. По демократској теорији испада да што је већи број људи позван да учествује у политичком праву тиме је већа вероватноћа да ће сви искористити ово право у интересима заједничког добра за све и за утврђивање свеопште слободе. Искуство доказује потпуно супротно. Историја сведочи да су најсуштинскије, за народ најплодотворније мере и преображаји потицали од централне воље државних људи или од мањине просвећене високим идејама и дубоким зн ањима. Напротив, са ширењем изборног начела долазило је до снижавања нивоа државничке мисли и вулгаризације бирачке масе, када је ово ширење у великим држва увођено или са тајним циљевима централизовања власти или је само по себи доводило до диктатуре. У Француској је право гласа свих било укинуто крајем прошлог века са престанком терора, а после тога је два пута било поновно успостављено како би се потврдило самовлашће два Наполеона. У Немачкој је увођење свеоштег права гласа имало несумњиви циљ – утврђивање централне власти познатог владара који је стекао велику популарност огромним успесима своје политике… Шта ће бити после њега само Бог зна.
Игра скупљања гласова под знамењем демократије у наше време представља уобичајену појаву у готово свим европским државама – и изгледа да се пред свима открила њена лаж, али нико не сме јавно да устане против ове лажи. Несрећни народ носи бреме, а новине, гласноговорници привидног јавног мњења заглушују народни вапај својим покличем: “Велика је Артемида Ефеска!” Међутим, уму без предрасуда је јасно да сва ова игра није ништа друго до борба и рвање партија и прилагођавање бројева и имена. Гласови, сами по себи ништавне јединице стичу вредност у рукама вештих агената. Њихова вредност се реализује на разне начине, и то пре свега поткупљивањем у најразноврснијим облицима – од ситних поклона у новцу или стварима до давања места која пружају велики приход у акцизи, финансијској управи и администрацији. Мало по мало се ствара читав контингент бирача који су навикли да живе од продаје својих гласова или од продаје гласова своје агентуре. Долази чак до тога, као на пример у Француској, да озбиљни, разумни и марљиви грађани у огромном броју потпуно избегавају изборе осећајући потпуну немоћ у борби са бандом политичких агената. Заједно са поткупљивањем ступају на сцену насиља и претње, организује се терор над појединцима помоћу којег банда насилно доводи свог кандидата: познате су бурне слике изборних митинга на којима на сцену ступа оружје и на бојном пољу остају убијени и рањени.
Организовање партија и поткупљивање су два моћна средства која се са изузетним успехом користе за управљање бирачким масама које имају глас у политичком животу. Ова средства нису нова. Још је Тукидид описивао у јарким бојама деловање ових средстава у старим грчким републикама. Историја Римске републике представља заиста чудовишне примере поткупљивања које је било уобичајено оруђе партије на изборима. Али у наше време је пронађено још једно ново средство: да се масе мешају у политичке циљеве и да се мноштво људи споји у случајне савезе помоћу буђења привидног јединства мишљења у њима. Ово средство које се може упоредити са политичким вучењем конопца састоји се у умећу брзог и вештог уопштавања идеја, састављања фраза и формула које се публици бацају са крајњом самоувереношћу ватреног убеђења као последња реч науке, као догма политичког учења, као карактеристика догађаја, лица и институција. Некада се сматрало да је умеће анализирања чињеница и извођења јединственог принципа из њих својствено малобројним просвећеним умовима и дубоким мислиоцима: данас се оно сматра општим својством и уопштене фразе политичког садржаја под називом убеђења као да су постале монета која иде из руке у руку, и коју производе новине и политички оратори.
Способност брзог схватања и прихватања на веру општих закључака под називом убеђења раширила се у маси и постала заразна, нарочито међу људима недовољно или површно образованим, који свуда чине већину. Ову наклоност масе са успехом користа политички посленици који се гурају да дођу на власт: умеће да човек уопштава ствари њима служи као најбоље оруђе. Свако уопштавање се дешава путем апстраховања: од мноштва чињеница се једне које не иду на руку датој ствари у потпуности одбацују, а друге које јој одговарају групишу се и из њих се извлачи општа формула. Очигледно је да све достојанство, односно истинитост и оправданост ове формуле зависе од тога од какве су важности чињенице из којих је она извучена, и колико су ништавне чињенице које су том приликом одбачене као неодговарајуће. Брзина и лакоћа са којом се у наше време доносе закључци објашњава се крајњом дрскошћу у процесу одабирања одговарајућих чињеница и њиховог уопштавања. Отуда огроман успех политичких оратора и запањујуће дејство на масу општих фраза које јој се бацају. Гомила се брзо одушевљава општим местима заоденутим у фразе, општим закључцима и одредбама не помишљајући на то да треба да их провери, што је за њу и недоступно: тако се ствара једнодушност у мишљењу, привидна, умишљена једнодушност, која без обзира на то да је одлучне резултате. Ово се назива гласом народа уз додатак – глас Божји. Јадна и жалосна заблуда! Лакоћа одушевљавања општим местима свуда доводи до крајње деморализације друштвене мисли, до слабљења политичког смисла читаве нације. Данашња Француска пред ставља очигледан пример ове слабости, али се овом болешћу већ заражава и Енглеска…
Константин Победоносцев (1827-1907).
parusija 