О НАШЕМ ПОРАЗУ – ђакон Андреј Курајев

post_apocolpse

 

Ђакон Андреј Курајев

 

О НАШЕМ ПОРАЗУ

 

Хришћанство је скоро једини поглед на свет на земљи који је убеђен у неизбежност свог сопственог историјског пораза. Хришћанство је објавило једну од најмрачнијих есхатологија; оно је упозорило да ће на крају крајева сили зла бити дано да ратује са светима и да их побиједи (Отк.13,7). Јеванђеље обећава да врата ада не могу победити Цркву, да је Црква непобедива. Али “непобедива” не значи обавезно “победоносна”.

У перспективи земаљске историје није светска, историјска победа Јеванђеља, већ светска владавина антихриста[1].

Да, време је да се поведе разговор о ономе о чему се најмање говори у “хришћанском друштву” и у “хришћанској култури” – о последњем. О крају света. O антихристу.

Тема антихриста се у демократској журналистици сматра непристојном. Чак и они публицисти који се убрајају у хришћане нерадо спомињу завршну књигу Библије – ” Апокалипсу”. Ја више немам шта да изгубим. После изласка моје брошуре о потреби изградње Храма Христа Спаситеља, људи “антисистема” (да употребим термин Гумиљова) су ми поставили дефинитивну дијагнозу: “Код Курајева је очигледно у питању црностотинашки национализам и најбаналнији великодржавни шовинизам. Понестаје му чак и проповеднички дар – он не даје ни једну упечатљиву слику, ни један блистави парадокс. Он већ плаши читаоце “стварањем новог светског поретка” – што је омиљена тема противника “јудео-масонерије”. Он се више ни не стиди да гласно говори о својој љубави према Русији. Он је већ попут шовиниста оптерећен мишљењем Запада о Русији. Засад су то црте које се тек разазнају, али брзина пада је већа од брзине успона… Дно је дно, и пад на дно може бити без краја, али не и без казне”.

Дакле, “стварање новог светског поретка” није само “омиљена тема противника јудео-масонерије”. Као прво, “нови светски поредак” је друштво које је Писмо прорекло у коме хришћани неће моћи да живе. Друго, то је “омиљена тема” свих окултистичких покрета. Треће, то је стварно нескривени циљ свих масонских покрета (у шта се можемо уверити барем по апологетици масонства код ученика Рериха Клизовског)[2]. Напокон, то је обичан историософски термин који прави разлику између традиционално религијских друштава и оног реда ствари који ће бити на крају 20. века.

Пошто ја нисам политолог, већ хришћански публициста, ја о овоме не пишем зато што ће “нови свет” доћи, нити из футуролошког заноса. Ја једноставно мислим да Светом Писму није потребна цензура – ни окултистичка, ни прогресистичка, ни “хришћанско-демократска”. У Писму тема “новог светског поретка” звучи као богословска тема.

“Ево – Апокалипса… Тајанствена књига од које језик гори кад је читаш, срце прескаче. Она од првих страница почиње као суд над црквама Христовим…Нема никакве сумње да Апокалипса није “хришћанска” књига, већ “противхришћанска”… То је књига плача и јаука…”[3]. Ето о томе треба нешто рећи пре свега осталог. Апокалипса говори о избављењу хришћана од притиска “овог света” који је постао неиздржив и о томе да главни кривац за победу антихриста нису “масони”, већ хришћани. Хришћани су се уморили да буду хришћани – ето зашто ће да ослаби светлост. Хришћани су пожелели да буду још неко, зажелели су да окусе заборављену паганску духовну “егзотику” – ето зашто ће се тама поново раширити на земљи “од шестог часа до часа деветог”[4]. Здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2.Тим.4,3-4)[5].

Могуће је да је то главна новина хришћанске апокалиптике: људи ће сами себи изабрати нову веру и нове владаре, сами ће отворити свет за “кнеза таме”.

Шта чини неизбежним такав последњи избор?

Један од разлога за то је својеврсна “асиметрија наоружања” добра и зла. Добро не може да бира нека средства земаљске политике а да не престане да буде добро. Напротив, за зло нема ограничења. Оно може чак да спроводи добротворне акције не мењајући своју сопствену природу (ако филантропске акције буду тако организоване да помажући људима у једном погледу учвршћују њихов савез са злом у другим аспектима њиховог живота – например, распирујући сујету дародаваца).

Добро не може насилно да проваљује у људску свест. Зло није против хипнократије. Хришћани не постављају себи у задатак да произведу нову расу људи користећи генетички инжењеринг. Неопаганство је, с друге стране, потпуно спремно да спроведе генско-селекциони рад с човечанством.

Осим тога, очигледно је да је исувише дубоко у човеку засело “бежање од крста”, жеља да се живи без рада, укључујући и рад на испуњавању заповести. Мање или више упорно и гласно сви ми мрмљамо у лице Христу оне речи које Му је рекао Велики инквизитор Достојевског: “Иди, Ти нам сметаш!” и једном ће то мрмљање сасвим уродити плодом. Сагласно са свакодневним жељама наших срдаца, дом наш ће остати пуст.

Људи ће створити такав начин живота, такво друштво у којем се неће моћи наћи Христос[6]. И то ће бити крај историје.

Ми рокове не знамо. Сасвим је могуће да ће се данашњи неопагански бум угасити исто као што су се угасили древни гностици и аријци, богумили и бичеваоци… Могуће је да ће се испоставити да су и пророци “ере Водолије” лажни. Ствар није у овоме, већ у томе да што даље, то се све више “очекивања прогресивног човечанства” спајају с оним против чега грми Апокалипса.

Ја не градим политичке прогнозе. Једноставно тако говори Библија. И тако каже Гете: “Предвиђам време када ће људи престати да радују Бога”[7] и тада ће настати крај.

Једна од основних интуиција Библије је доживљај историје као светог простора у коме се срећу и воде дијалог Бог и човек. Ако историја не може да испуни ту своју сврху – она се завршава. “Тако време јури и са собом носи све ка последњем дану јављања Господа нашег Исуса Христа…” (преп. Теодор Студит)[8].

Некад ме то питање није остављало на миру: зашто се историја завршава. Зашто Творац, уз све наше грехе, не да шансу још једном, неокаљаном поколењу? Касније сам видео: историја је потребна док човек има слободу. Када се слобода последњег избора одузме, капци историје се затварају. Кретање није могуће.

Тако и равничарска река сама може на окуци да образује брану: прво ће на тој окуци да потоне неколико брвана, а онда ће се ту скупљати муљ и песак. Појавиће се нанос, а онда пешчани спруд. А касније је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробије друго корито.

Исто је и са реком историје. Поколење за поколењем оставља све више и више прљавштине у њеном кориту. И небо постаје све даље. Све је теже чути питање: “Господе, шта да чиним да наследим живот вечни?” и још је сложеније испунити дати одговор… Крај историје: ништа више се не збива… Не испуњава се. И ништа не улази у Вечност. “Јеванђеље је историја Бога и човека: “богочовечански процес” и “савез”. Апокалипса као да кида тај “богочовечански савез” – као непотребну, изношену ствар” – пише В. Розанов[9]. У извесној мери би било веома утешно сматрати да ће антихрист некаквом неодољивом магичном силом да се наметне људима. Али у томе је управо и особеност последње историјске трагедије, што ће “народи радо постати његови савезници” (преп. Јефрем Сирин)[10]. А да би човечанство само направило такав избор, у његовом свакодневном животу мора да постоји нешто што би га гурало ка њему. Антихрист ће бити изабран и прихваћен само у случају да је његов систем вредности још пре његове појаве постао владајући. На смену Јеванђељу које се још увек поштује долази други идеал – и у исто време с њим уместо човека долази Маса умртвљена својим идеалом.

Према закључку Г. Вагањана,” с културног аспекта је наше столеће постхришћанско, јер човек нема више могућности да постане хришћанин. Основни регулативи наше културе, то јест, оно што одређује наше разумевање самих себе нас чини недоступнима за хришћанску благовест”.

У том царству антихриста које Апокалипса описује, човек ће имати слободу да бира овог или оног кандидата, да купи ову марку фрижидера или неку другу. Али долазеће друштво неће моћи да да одговор на питање шта значи бити хришћанин.

Већ данас је одговор скоро немогуће чути. На Западу “бити хришћанин” се разуме као “бити честит грађанин, уредно плаћати порезе и умерено се бавити филантропијом”. Највећи протестантски богослов 20. века Паул Тилих је на питање да ли се моли одговорио: “Не, али медитирам”[11].

У православним земљама одговор је још гори: “бити православан значи бити Рус (Бугарин, Србин, Румун, Грк)”… Сетимо се чиме антихрист искушава хришћане на “осмом Васељенском Сабору” у “Три разговора” Владимира Соловјова[12]

Владимир Соловјов се досетио да је антихристова жеља да затвори Православље у ритуално-етнографски резерват. У “Повести о антихристу” која крунише посмртни рад В. С. Соловјова “Три разговора”, антихрист, који се прогласио за председника земаљске кугле, у нади да ће задобити симпатије православних, обраћа им се овим речима: “Мила браћо! Ја знам да међу вама постоје такви за које је најдрагоценије у хришћанству његово Свето Предање, стари символи, старе песме и молитве, иконе и богослужбени чин. и стварно, шта може бити драгоценије од овога за религиозну душу? Знајте, љубазни, да сам данас потписао пропис и одвојио богата средства за Светски музеј хришћанске археологије, да би се сакупили и сачували споменици црквене старине… Православна браћо! Коме је по срцу ова моја воља, ко ме из срца може да призна за свог правог вођу и владику, нека дође овамо!”…

Сетимо се, гомила Јудеја је баш то и учинила, тражећи осуду Јудејског Цара и кунући се Пилату да нема другог владара осим кесара… Код Соловјова, значи, у тренутку када су се “велики део јерарха, половина бивших старовераца и више од половине православних свештеника, монаха и мирјана с радосним узвицима попели на трибину”, старац Јован устаје и сведочи да је “најдрагоценије у хришћанству Сам Христос”.

Политика Соловјовљевог антихриста се у најмању руку у односу на православље већ реализује: оно се успешно утерује у етнографско-ритуални парк. Може се говорити и писати о обредима и традицији – не сме се (у штампи или у школи)говорити о вери.

Недавно сам на једном монархистичком скупу на коме се стално с трибина чула триада “православље-самодржавност-народност”, приметио како три веома пријатне и образоване жене испред мене живо и “утроје” читају књигу под називом “Рунска магија”, при чему је отворено прихватају као “школски приручник”. Замолио сам ове активисткиње “руског препорода” да се макар овде не шале у играма са сатаном. У одговор су ми дубоко уверено прошаптале да “треба све знати! Са свим се упознати!” Да, истина, када сам их упитао да ли знају “Оче наш” или библијске заповести, ћутале су… Постепено чак и хришћани заборављају шта значи “бити хришћанин”.

Током последњих векова хришћанство је брижљиво пустошено од стране просветитељског рационализма. Богослови (протестантски и римокатолички, а за њима чак и православни) су се трудили да рационално заснују хришћанску веру. Мистика је одлучно испаравала. Свете Тајне су претваране у обреде, а ови у “библију за неписмене”, то јест у исказивање библијских текстова путем гестова. Очишћено од “магичности” (то јест од енергијске, благодатне испуњености Надсветским Присуством) хришћанство је постало превише рационално. И када су Европљани открили дубине аскетике и мистике Далеког Истока, почели су да се удубљују у њих, нимало не слутећи да црквено хришћанство има своју аскетику и мистику.

И данас религиозна свест нецрквених људи једноставно поражава својом противречношћу. Проговори се о православљу – и оно се одмах оптужује за “веровање у обреде” и “магичност”. Али исти тај човек се окреће свету нехришћанских, паганских и шаманских пракси, и одлучно је решен да продре у езотерични смисао најчуднијих обреда и да призна да је веома корисно свако паганско дејство испуњавања било ког предмета било којом “енергијом”. Чак ни многи црквени људи још не схватају да протестантизација православља води у ћорсокак, јер нас обезоружава пред препорођеним паганством. Будућност црквене мисли је у развоју “философије култа”. Доста је било измотавања са морализаторством и тога да се у обредима виде само символи, а у богослужењу – проповед. Дошао је опаснији непријатељ од рационализма. Док смо ми доказивали да наши обреди нису магија, магија је стварно дошла. Од ње се треба бранити не речју, већ благодаћу.

Хришћани који су остали само са “социјалном доктрином Цркве” у рукама и са расуђивањима о “хришћанском схватању права човека”; хришћани који се стиде “свете водице” и буквалног схватања Спаситељевих речи о претварању хлеба и вина у Његову плот и крв не могу да издрже напад окултних сила. Управо сила, стихија, нипошто не само пропаганде.

Али чак и у раду са речима и знацима вере у нашој постмодерној “цивилизације игре” долази до замене појмова. И до те замене долази толико неприметно, у таквој свакодневној обичности партијске полемике да човек и не примећује одједном – на чијој се страни то нашао. Ето, например, црквени (или већ антицрквени – ко ће знати?) публициста Јаков Кротов пише о инциденту који се десио када су парохијани ослобађали зграду цркве од пређашњег власника: “Заједница је кренула у освајање дела просторија, направивши акт вандализма – разлупавши све тоалете у школи”[13]. \WС-шоље су, узгред буди речено, биле у олтару. Али “акт вандализма” није било то што се тоалет налазио у олтару, већ то што су верници обуставили његово функционисање…

Валериј Сендеров овако размишља о “тајни безакоња”: “Нису неверници, нити јеретици главни непријатељи хришћанске културе: њени таласи су се разбијали о “многобројно мноштво људи”, о оне који нису ни хладни ни врући… Исмевачком раблејанству није било више ни до Бога ни до сатане. Размислимо још једном: хуманизам је заменио љубав Божју, љубав у Христу! Нагли заокрет позног средњевековља ка Старом Завету… Али то је само исход, исход историјске адаптације, фактичког преписивања Јеванђеља која су неиздржива за оне који су “млаки”. Оно што следи је добро познато. Хришћанство се “обновило” на новом, комфорном и сигурном нивоу. Чини ми се да Тилиху припадају речи о удобном, пријатном Богу који ништа не тражи, који је увек спреман да те спасе, макар ти то и не желео… А “тренутак истине која се одједном открила”… је нестао, испарио тамо негде у преисторијској магли. Он је узнемиравао пар чудака, а сада је атавизам међу добрим хришћанима, који су непоколебљиво, пословно тачно празновали Васкрсење доброг Бога као гаранције здравља и комерцијалних успеха, чувара домаћег огњишта…”[14].

Важно је схватити да се царство антихриста не успоставља на спољашње-чудесан начин. Оно не проваљује у наш свет из дубина пакла. Оно постепено зри у људском друштву[15]. Ако се оне представе антихристовог царства што нам их даје Библија преведу на језик политологије, видећемо, као прво, да је то царство екуменистичко. Екуменистичко – у смислу да обухвата “екумену”, свет оне културе где живе или могу да живе хришћани. Царство антихриста може да буде потпуно глобално, а да ипак не укључује оне делове Земље, оне народе и државе где нема хришћанских цркава. На крају крајева, ако тамо Син Божји свеједно није прихваћен или је одбачен, непознат или заборављен – зашто трошити снаге на спољашње потчињавање ових делова западним противницима Христа?

Зашто кажем – “западним”? Јер царство антихриста свеједно мора да буде прилично глобално. А глобално управљање тражи веома високу технику управљања и претпоставља постојање веома развијеног апарата управљања. Управо је западна цивилизација разрадила технологију глобалне и педантне власти. Ни једна од постојећих “светских” империја није располагала тако снажним апаратом принуде и управљања да би могла стварно да контролише живот својих провинција и држављана. У најбољем случају се ограничавала на контролу живота локалне елите. Али за становнике скоро да није било ни важно у коју престоницу одлази новац за порезе.

У савременој западној заједници су се појавиле такве технике управљања које дају могућност властима да имају практично пуну информацију о свим странама живота људи, као и да тренутачно обавештавају извршиоце налога врховне власти (у доба Гогоља, како се сећамо, од Петербурга који је на граници империје до неких славних градова “макар да три године јездиш – нећеш дојездити”).

Осим тога, развој економије последњих столећа је довео до потпуне економске зависности човека од државе. Први корак на том путу је уништење сељачког “природног газдинства” и стварање регионалних тржишта. Човек који није укључен у активне трговачке односе с градом више не може да исхрани своју породицу. Следећи корак је стварање интернационалних тржишта. Град или област који не учествују у међународној кооперацији пропадају и свеједно губе како економску, тако и политичку независност. И на крају, у 20. веку се ствара систем светске економије – и сад већ цела земља која одбија да игра по правилима светског тржишта свеједно неће моћи да одбрани своју независност.

С тачке гледишта економске ефективности то је изузетно делотворан систем. Али он изазива једну последицу која може да буде кобна за крај историје: човек је изгубио способност да самостално живи. Степен његове зависности од спољашњег света се није смањио, већ многоструко повећао. Савременом човеку прете опасности које нису мучиле човека “традиционалног друштва”. Он зависи не само од времена и стихија, него и од испоруке бензина и гаса, топлоте и енергије, а сад још и од прилива информација. Искључивање једне артерије која напаја стан, град, област, земљу води ка изумирању становника чак у таквим временским условима који би обогатили традиционална газдинства.

Данас хришћани често виде опасност и ” знаке антихриста” у коду робе или у електронским кредитним картицама. Веровати у то да неки кодови и знаци могу да утичу на савест човека значи неопростиво много давати на важности магији и идолима (знамо да идол није ништа на свијету – 1.Кор.8,4). Али електронска трговина ипак крије у себи извесну опасност. И најмања куповина постаје лако контролисана. У потрошачком друштву куповина и продаја постају најважнији део људског живота. Електронски новац га чини потпуно провидним.

А сад замислите да држава поново има јасно изражене идеолошке приоритете. И да би их остварила она се одлучује да искористи савремена средства контроле јавног и приватног живота људи. У Совјетском Савезу су били раширени добровољно-принудни прилози у виду “државних зајмова”, “облигација” и уплата у различита масовна “добровољна” друштва. Ако би неко покушао да избегне своје обавезе приношења ДОСААФу[16], на његове односе са државом би пала извесна сенка. Али сама совјетска тоталитарна стварност је ништа више до сенка будућег “Новог света”.

И у том новом свету, рецимо, одједном, у природној катастрофи или терористичкој акцији страда дворац Ламе у Ласи. Значајан споменик архитектуре, храм признат за опште-људско добро и под заштитом УНЕСКО-а. Сва средства масовне информације а, дакле, и цело човечанство су у шоку. Новинари су чврсто решени да поново подигну велику светињу. Излазећи у сусрет жељама народа, светска заједница или неки незванични, али више него утицајни фонд, почињу да скупљају новац по целом свету ради рестаурирања будистичке светиње. Свако мора да допринесе малом сумом – не више од долара. Од сваког по мало, а Далај Лами – храм. Може ли хришћанин да даје принос за изградњу паганског храма?

И ако електронски новац јасно каже да он није уплатио тражени долар у фонд за рестаурацију Ласе, његова религиозно-политичка лојалност одмах постаје сумњива. Показује се као човек недовољно толерантан, недовољно отворен, што значи да постаје извор потенцијалне агресије (једна од најутицајнијих савремених секти – сајентологија Р. Хабарда – има чак специјалан термин за такве људе: “ПИН – потенцијални извор непријатности”). Учинити његов друштвени и приватни живот прилично непријатним – то је већ посао управљачке технике. Например, ако је он научник – увек му могу ускратити повластице (научне стипендије) за следећу годину. Чак га ни запосленост у сфери приватног бизниса неће спасити. Америчка “Антидифамациона лига” показује колико ефективно се чак у савременом демократском друштву могу отпуштати са сваког посла људи за чије погледе на јеврејско питање Лига мисли да нису довољно филосемитски.

Можемо ли онда бити сигурни у то да ове стварно постојеће и све чвршће команде власти неће заузети недобронамерне руке?

Средином 20. века људи су почели да размишљају о моралној одговорности научника-природњака. Није свако откриће тако неутрално да га можемо поздрављати не размишљајући о томе шта ће се десити ако се нађе у рукама моћника с отупелом савешћу. Савремена хришћанска есхатологија такође све упорније упозорава да људска историја не може да да никакве гаранције за то да се савремене и све ефективније технике управљања, технике контроле понашања људи и технологије формирања масовне свести неће једном окренути против самог човека.

Претпоставимо да од воље већине стварно зависи управљање савременим демократијама. Али та већина не гради сама своје погледе, укључујући и религиозне. Убеђења за која она сматра да су њена јој нуде средства јавног информисања.

Ту је још једна црта која одлучно раздваја друштво “новог века” од традиционалних. Информациона цивилизација чини могућим активно обликовање погледа на свет људи. Није случајно “културна револуција” једна од првих масовних акција сваког тоталитарног режима. Све људе треба описменити – да би сви могли да читају државне новине и да би свима били испрани мозгови. “Културно-просветни рад” има за циљ не да упозна људе са “класиком светске културе”, већ да га навикне на коришћење агитационо-пропагандне продукције. То јест, крајњи његов циљ је да још више одвоји човека од оне исте класике и да га, ишчупавши из устаљеног тока живота и традиционалног система вредности, зарони у свет идеолошких парола и цитата.

Преко “културних револуција” 20. века (њихова проба се одиграла у Немачкој и Француској 19. века у време кампање “културкампфа” и “секуларизације”) на свет се појавио нови друштвени поредак. У досадашњој историји су постојали диктаторски режими у којима је контролисан спољашњи, економско-политички живот народа, али који су у области убеђења захтевали само спољашње знаке лојалности. Свет новина и “културно-просветног рада”, свет радија и масовних партија је омогућио стварање новог, тоталитарног друштва. То друштво већ захтева стварно једноумље (“истимишљеништво”).

Царство антихриста се у категоријама политологије може назвати не само глобалним, чак ни само аутократским. Оно је још и тоталитарно – оно претендује на контролу убеђења људи. Апокалипса то изражава познатом фразом о жигу који антихрист ставља на чело и на десну руку човека (в. Отк.13,16-17). Десна рука је симбол акције; чело – мисли.

Глас бирача зависи од мишљења средстава јавног информисања. А од кога зависе средства јавног информисања? Директоре телевизија и уреднике новина ипак не бирају становници. “ТВ гледалац гласа преко дугмета за промену програма”. Али он веома ретко врши то “гласање” из политичких или моралних мотива – углавном он тражи шта је “занимљивије” или “узбудљивије”. Тако да известан ниво првобитног уложеног новца и професионализма у потпуности омогућује да се створи ТВ канал с таквим погледом на свет који отворено не прихвата велики део ТВ гледалаца, али који ће се постепено навикнути на нов начин мишљења[17].

Скоро стихијски процес секуларизације који се одвија у западном свету током векова активно убрзавају информационе елите 20. века. Значи да механизми “демократског гласања” никако не могу да послуже као гаранција тога да се на власти неће наћи отворено антихришћанске групе.

На плану земаљске историје хришћанство ће изгубити у крајњој линији због тога што у надметању са ТВ Црква не може да не изгуби (а такав омасовљени притисак антихришћанских сила као данас ТВ није спроводила ни у време Хрушчова и Брежњева). Неће дати атеистичком друштву да пређе у православно. Заглавиће се негде код паганства. За то постоји маса резона. Један од њих је тај да постхришћанско друштво не трпи да његови чланови прихвате озбиљно било каква убеђења – а посебно црквена.

Једном сам у сусрету са руководиоцима америчких протестантских мисија у Русији рекао да у Русији нема традиција плурализма на којима је од почетка одгајивана Америка. Одговор је био веома неочекиван: тајно су ми после рекли да у Америци данас нема никаквог плурализма. Па плурализам претпоставља поштовање убеђења другог човека. А у америчким мас-медијима се изрицање убеђења – ма каквог и у вези са ма којим питањем – сматра уопште непристојним. Тај “плурализам” који се данас ствара у Америци је један студент-хришћанин из Стенфордског универзитета описао овако: “Ако покушам да “наметнем своје мишљење”, изаћи ћу ван граница дозвољеног. Према хришћанима испољавају толеранцију, али заузврат они морају да се ћутке слажу”[18]. Ако хришћанин покуша да осуди хомосексуализам или абортусе, брзо ће га ставити на своје место и осудити за некоректност. Они који се придржавају данас “уских” хришћанских погледа имају све мање шансу да направе каријеру.

“Гледајте на ствари шире! Не везујте себе неком одређеном позицијом у вези с тим питањем”. Плурализам из друштва треба да се пресели у сваку главу – сваки човек треба да верује одједном у неколико богова. В. Розанов је тим поводом једном приликом приметио да нормативни интелектуалац “ујутру верује у Ничеа, преко дана – у Маркса, а увече – у Христа”. Овакву “ширину погледа” Честертон је исмејао у лику Ричарда Вајта који је “недавно стекао веру, али сваке недеље мења вероисповест”[19].

Још је Хомјаков у прошлом веку упозоравао на долазак псеудохришћанске варке: “Свет је изгубио веру и хоће да има некакву религију; он тражи религију уопште”. Управо тај облик “било какве” религиозности се све нападније јавља данас у Русији: тешко је наћи школску учитељицу или новинарку која не би изјавила да је нашла пут да укрсти “духовност православља” са “духовном мудрошћу Истока”. Непоколебљива увереност совјетских “тзв. интелектуалаца” да је свака “духовност” – добра по себи даће свој прилог победи “ере Водолије”…

Таква религија унутрашњег плурализма, религиозне прождрљивости и духовног безукуса ће постати за све обавезна религија будућности. У демократском друштву, као што је познато, о плурализму не може бити два мишљења. У томе је управо и ствар да се могу уважавати и ценити туђа веровања, али БИТИ се може само оно што јеси.

Живот без убеђења (по дијагнози К. Г. Јунга баш такав живот и рађа шизофренију) ће се свеједно сматрати за норму. А човек који има религиозна убеђења и који није спреман да их мења са сваким новим бројем новина или при сусрету са сваким новим саговорником ће бити третиран као претња за друштвени поредак. Притом ће се, наравно, сматрати да је здраво и нормално стање свеверје, док је искључива верност Јеванђељу, по дијагнози, опседнутост “идејом”. Дакле, такав човек који је “опседнут” Јеванђељем ће се третирати као извор агресије. Искуство 20. века дозвољава да се и овде каже чиме ће се све то завршити. У роману Г. К. Честертона “Глобус и крст” антихрист, који је завладао у свету, “спровео је свој пројекат закона. Организована је медицинска полиција. Чак и ако побегнете, сваки полицајац ће вас ухватити, јер немате потврду о нормалности”[20].

Да неће неопаганска братства да издају те “потврде о нормалности”?

Ентузијазам самих твораца неопаганског покрета ће проћи, а њихови следбеници који ће на високој организаторској нози да поставе синкретичну цркву ће се сетити да су у заветима мајки-оснивачица била указања на то колико је важно јединство и јединомислије. Имајући утицај на формирање државне образовне, културне и религиозне и информационе политике, они ће образложити и народу и властима да само верски толерантни и свеуједињујући, умерено патриотски, али и потпуно универзалистички систем теософије (и Њу Ејџа; нап. Прир.) има право на постојање у савременом друштву.

“Средњевековни остаци” могу да се толеришу само у случају ако не претендују на искључивост, на поседовање истине. Наравно, свако има право да се моли и верује како жели… Али јавно исказивати своје неслагање са јасно израженим друштвеним стремљењем ка религиозном свејединству се ипак не сме. Веруј како хоћеш – али у полемику са другим верама не улази. Тачније, чак је и полемика дозвољена – али само са позиција плурализма, само да би натерали још једну групицу фанатика (кришнаите, рецимо, или староверце) да прошире своју свест и одбаце оне догме свог учења које могу да испровоцирају религиозне поделе у друштву.

Стога управо однос према синкретичкој верској толеранцији и треба да постане једини критеријум друштвене и државне религиозне политике. Ако нека религиозна група не покаже ентузијазам поводом општерелигиозне “синтезе” која се спроводи – држава ће наћи начине да испољи своје незадовољство том групом. Они религиозни покрети који ће наставити да проповедају сопствену националну или религијску искључивост биће принуђени да прихвате демократичнију, блажу позицију. Мир међу људима је највиша вредност и да би се спречио рат потребно је кренути у такву борбу за међу-религијски мир да од неких конфесија неће ништа ни остати… “Ми морамо да се боримо против разједињења”[21].

Већ сада није тешко препознати изасланике из будућности – људе који живе са свешћу која ће постати масовна и доминантна у будућем веку, веку антихриста… “Како гледате на савремену религиозну ситуацију у Русији?” – упитан је, на пример, Г. Рормозер, бивши саветник Ј. Штрауса. У свом одговору господин саветник каже да је највише забринут због препорода Цркве у Русији: “Понешто ми је пало у очи. Последње две године преко телевизије ми видимо сцене које изазивају на Западу, а пре свега у Немачкој, осећај збуњености. За нас је незамисливо да у тако великом граду као што је Санкт-Петербург десетине, чак стотине хиљада људи са свећама у рукама марширају за патријархом… Доста ће зависити од тога да ли ће православна црква моћи да стварно поново успостави и утврди своје искључиво и монополно право. Ако успе, то ће имати кобне последице”[22].

Ево још једног који призива антихриста: “Данас је религиозни препород неоцењива, најстрашнија опасност од оних глобалних опасности које нас вребају… У томе се у ствари и састоји улога религије у историји, она каналише агресију, усмерава је”[23]. Из речи цењеног психоаналитичара следи да религија има посла само са агресијом, и да ће агресија у човеку да нестане ако се усмери против саме религије… Чак ни искуство совјетске агресије против религије није ничему научило “експерта”. Изгледа да је његова лична мржња према Јеванђељу толика да га онемогућава да примети очигледно.

Таква будућност је већ била. Паганска империја је била спремна да укључи Христа у свој званични “пантеон” – заједно са боговима и идолима других племена (и статуа Христа се стварно крајем 3. века појављује за неко време у римском Пантеону). Али хришћанима овакав компромис није одговарао. Они су одбили да учествују у државним религиозним церемонијама. Конкретно – одбили су да указују божанске почасти императорима. Одбијање религиозног “плурализма” се кажњавало: империја је ушла у тристагодишњу борбу са Црквом.

Хришћанство је победило. Али векови су прохујали. И неприметно је опет све почело да се мења. Годинама и вековима је напор многих “субјеката историјског процеса” приближавао тренутак када ће се у историји хришћанског човечанства одиграти одлучујућа замена – и то тако да ће бити скоро неприметна…

“Вештице, Ваше Височанство, стално хоће једно исто, али у разне векове делују на разне начине” – каже добро биће које се зове “квакл” у “Сребрној фотељи” К.С. Луиса. А у “Писмима Баламута” други Луисов лик – искусни демон говори о тактици тих дејстава: “Ми усмеравамо ужас сваког поколења против оних порока од којих у датом тренутку прети најмања опасност, и усмеравамо његово одобравање на врлину која је најближа оном пороку који се трудимо да учинимо својственим времену. Игра се састоји у томе да они јуре са боцама за гашење пожара за време поплаве и прелазе на ону страну чамца која је скоро већ под водом. Тако ми уводимо у моду негирање ентузијазма баш у то време кад код људи преовладава млакост и приврженост светском благу. У следећем веку када их опремамо бајронским темпераментом и опијамо “емоцијама”, мода је већ усмерена против елементарне разумности. А када су сви људи спремни да постану или робови или тирани, ми правимо главно страшило од либерализма”.

Данас је, дакле, “страшило” религиозна озбиљност и верност својој духовној традицији, Лењи релативизам, напротив, се сматра за норму понашања и мишљења. И у дане када се човек својски труди да не гледа иза границе земаљског постојања, сваки озбиљни покушај говорења о “роковима и временима” и о коначној трагедији света испада, наравно, фанатизам.

Да ли је могуће надати се да будуће друштво неће понудити одлучне мере за проповеднике “расне, религиозне, националне искључивости”? Пошто је за “фашизам” проглашена проповед “националног и религиозног превасходства”, где је гаранција да свештеник, кад на Недељу победе Православља говори о томе колико је богословски дубље и људскије православно поштовање икона од протестантског иконоборства – неће бити позван на одговорност због “пропаганде фашизма”? А ако свештеник каже да хришћанин не сме да иде на часове тантризма и сеансе буђења “силе Кундалини” – треба га, очигледно, ухапсити одмах, на месту.

Ево исписа из Препоруке 1202. о религијској толеранцији у демократском друштву 44. заседања Скупштине Савета Европе (тачка 12): “Питања везана за међурелигијску толеранцију се и даље развијају. Три монотеистичке религије треба да буду позване да ставе нарочити акценат на оне основне моралне вредности које су посебно сличне и толерантне”[24]. Ево, већ и Европски парламент указује на то шта религије “треба” да чине, шта “треба” да говоре. Очигледно је мало остало до доношења закона који би одредио круг тема о којима религије треба да ћуте (мораће да ћуте о својој специфичности, о оном главном у свакој религији).

То што ти “савети” и укази постоје не значи да ће се они истог часа почети примењивати против хришћана. Закон позоришта гласи да, ако на сцени у првом чину виси пушка, у трећем она мора обавезно да опали. Ипак, дакле, у трећем, а не обавезно на крају првог чина. Исто је и са историјом хришћанства. Ако се “нови светски поредак” формирао и објавио “рат религијској нетолеранцији” (е па, стварно “страшније звери од мачке нема” – то се у секуларистичком друштву, друштву општег, животињског материјализма отпочиње борба са “религиозним фанатизмом”!!!) – пре или касније ће доћи до хапшења. Пушка скоро да је сасвим спремна. Који је сад чин? Не знам. Можда први, а можда је већ почетак трећег. На крају крајева, спремљена и обешена на сцени пушка чак ни не мора обавезно да опали у трећем – можда комад има пет чинова.

Године 1900. Владимир Соловјов је видео како почињу да се стварају фабрике за производњу детаља будуће “пушке”. Самог “производа” још није било. Русија, па и западни свет, су споља настављали да буду хришћански. Штампа је тек прешла у руке “антисистема”. Ипак, у јуну 1900. г. Соловјов каже В. Величку: “Осећам да се ближе времена када ће се хришћани опет окупљати да се моле у катакомбама, јер ће вера бити прогањана – можда блаже него у доба Нерона, али суптилније и суровије: лажју, исмевањем, преварама – и чим још све не! Зар ти не видиш ко се ближи? Ја видим, одавно видим!”[25].

“И онда ће доћи обмањивач света као Син Божји” (Учење 12 Апостола). Он се неће јавно борити против Христа, он га неће јавно хулити. Он ће расипати Јудине пољупце на Његов рачун: “Велики учитељ”, “Мој славни претходник”, чак “Ја у својој претходној реинкарнацији”…

Главна разлика између Христа и Његовог антипода с богословске тачке гледишта је у томе што је пут Христа – пут кеносиса, умањења: Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек (Фил.2,6-7). Али у систему “Њу ејџ”, “Спаситељ” је само резултат узлазеће еволуције самог човека. Он ће објавити да је донео спасење које није од Бога, већ од света. Он ће саградити “сотириологију одоздо” коју ће супротставити хришћанској “сотириологији благодати”. Спочетка ће он указивати знаке поштовања хришћанству, али ће на крају збацити маску и показати се као онај који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња (2.Сол.2,4). Представиће се као врхунац еволуције човечанства, као светски геније који за све дугује само себи, свом труду и напорима.

Он ће захтевати веома озбиљан однос према својој религиозној мисији. И поклонише се њој сви они који живе на земљи (Отк.13,8). Ако неко не буде прихватао његов начин мишљења (“жиг на челу”) и начин живота који му се нуди (“жиг на десници”) – у име мира и слоге ће бити побијени они који се не поклоне лику звијери (Отк.13,15)[26].

Нећу да се бавим тајном броја 666. Чини ми се да овде нема тајне. Антихрист ће ставити на своје активности овакав знак баш зато што је тако речено у Откровењу. Макар једноставно ради цинизма. Па број је већ престао да буде страшан. Његово коришћење пре сведочи о “ширини погледа” овог или оног политичара, о томе да се он издигао над предрасудама[27]. Па зар неће лик који нас интересује бити највише слободан од свих “предрасуда”? Хришћанске новине су објавиле да је окултизам антихристова идеологија, и Владимир Авдејев (који се иначе назива “зороастријцем”) се радује – “У таквом друштву није досадно. Ми ћемо још, ко зна, објавити конкурс “антихрист године” и ако нас се тако боје, зашто се онда не бисмо похвалили том скандалозном титулом?”[28]

Сам Авдејев није ништа друго до полуобразовани хулиган, али чињеница је очигледна: окултна литература постепено навикава људе на то да се они симболи који су у хришћанству једнозначно мрачни умотавају у шарене омотаче. Када они буду сматрали да је време дошло, “председник земљине кугле” ће наћи начина да покаже три заветне цифре. На крају крајева, апостол Јован даје знак да би се лакше препознао антихрист, а не да би се боље замаскирао. И ако се баш по тим цифрама буде одређивао антихрист – то ће моћи да учини сваки хришћанин, чак и онај који није упућен у криптографију.

Али с једном мишљу Авдејева се слажем. Он каже да је “хришћански Запад изгубио осећај духовне ревности и елементарни инстинкт религиозног самоочувања”[29]. Исто се може рећи и за Русију у којој влада незабележен у историји бал “туђих демона”.

Толико су људи терорисани идејом обавезног “мира међу религијама”, толико су освојени пропагандом њихове “подједнаке вредности” да чак и Инеса Ломакина, чија књига о Џалами описује људска жртвовања, која су будисти вршили још почетком 20. века, сматра да је неопходно указати поштовање “мудрости ламаизма”. “У наш век безверја, када људи, као тргнувши се, почињу масовно да се враћају религијама, дешава се тзв. “религиозни препород” – млада жена – члан будистичке заједнице Санкт-Петербурга ме је упитала прочитавши део рукописа: “Чему сви ти ужаси, та жртвовања? Будиста неће откинути ни травчицу, благосиљајући све што расте и живи на земљи. Или сте ви против препорода ламаизма?”

Не, не, нисам против; данас је свака вера, вероватно, на добро. Само је ламаизам посебна вера, која је у себи сабрала мудрост Степе”[30]. Наравно, чупати срце из груди човека – то је “на добро човека”. По вери ламаиста – карма убијеног од тога постаје боља.

Ево још једног примера жртвовања људи ” духу толеранције”. У Новој Гвинеји постоји племе приликом упознавања с којим нипошто не треба рећи своје име, причати било шта о себи и прихватати помоћ од њих. То су ” Асмати – необичан народ чије име изазива ужас, јер су то сурови ловци на главе и људождери. 1961. године баш овде је нестао без трага Мајкл Рокфелер, син тадашњег градоначелника Њујорка и једног од најбогатијих људи Америке. 20 морнара капетана Кука који су се искрцали 1770. са брода на обалу у потрази за водом су постали жртве Абориџина. Лош глас је почео да прати ту област. Канибализам, страшни и несхватљиви, је направио од Асмата у очима цивилизованог човечанства крвожедна чудовишта. 20-тих година нашег века Холанђани који су владали тим територијама су се борили против канибализма нештедимице. Онда су Индонезијци наставили са казненим експедицијама исто тако одлучно. Али канибализам није побеђен, пре је отеран у подземље. Асмати су избацили сва испољавања канибализма из јавног живота. Асмати сматрају да смрт једног повећава животне снаге другог. Убијајући човека из другог племена, они тиме као да продужавају свој сопствени живот. Само онај који је сазнао име убијеног може у потпуности да се “користи” резултатима лова. Зато и срчаност асматског војника зависи од тога колико ће умети да нањуши своју жртву, да сазна о њој што је могуће више. “Морално” оправдање за “ловце на главе” су умрли преци који стално захтевају освету. На њихове душе се може све свалити, њихова спиритуална сила чува од злих духова, који у гомилама вребају човека са свих страна. Управо стога је клањање духовима умрлих постало неодвојив део асматских веровања… Јунаштво војника је у победи, ма којом ценом она била извојевана. Ако треба, склопиће намерно пријатељство са становницима суседног села, позваће их у госте, почастити, пружити помоћ, и све само зато да би сазнавши о непријатељу што је могуће више једном напао и убио га. Чудан кодекс узајамних односа, с позиције белог човека. У том контексту је сасвим логично асматско доживљавање библијске приче с којом их упорно и стрпљиво упознају мисионари, који су до скора често гинули због лукавих канибалиста. Јуда у очима Асмата поред бледог, слабог, простодушног Христа изгледа као прави војник-победник. Он је успео да добије поверење непријатеља, уграбио је погодан моменат, преварио је своју жртву и нанео тачно прорачунати ударац. Он је постигао постављени циљ, преживео је, а Христос… Асмати. Храбри, неустрашиви војници, горди људи који се нису покорили освајачима. Да, с тачке гледишта белог човека они су лукави, вероломни и крвожедни, они не признају наш морал и наш живот. Ипак је штета ако цивилизација некада уништи њихову само-битност”[31].

Ако читалац дели жалост аутора “Огоњока” због тога што ће канибализам нестати, а наш свет постати мало мање плуралистичан – значи да је спреман на жртву модерној идеји, жртву идолу “плурализма” принесе реалне људске животе. Његов богословски кредо “није ли свеједно како верујемо!”, претпоставља да нема значаја шта је на менију наших сажитеља на планети: људско месо или овчетина. Наравно – није пристојно загледати у туђи тањир…

Тај плурализам, то “ширење религиозног видика” ће доћи главе хришћанима. Исти Авдејев за “дан икс” одређује веома конкретан и близак датум: “2004. године почиње наша ера – Водолије. Сам астролошки знак лепо говори сам за себе, јер држи у рукама два суда са водом, живом и мртвом, изједначавајући ниво у оба. Неће моћи да издржи и Јединог Бога”[32]. Дакле, до епохе тоталног плурализма је остало мање од десет година. Даљни програм је логичан: “Ако цифрама означимо монотеистичке религије по времену њиховог настанка (1 – јудаизам; 2 – хришћанство; 3 – ислам), циљеви за уништење ће бити распоређени по следећем реду: 2-1-3. То ће се дешавати зато што су данас нетрадиционалнe религије и светски рационализам скупили огромно искуство борбе са хришћанством, па и оно само је за последњих двеста година већ успело да се прилично навикне на гоњења… Дошло је време да се оборе макете картонских кумира и да се вратимо у стање изворног првоствореног благостања, а космичка ера Водолије ће нам у томе помоћи… Не брините се, ту не може бити ни речи не само о праштању, већ ни о поштеди”[33].

Тешко да ће се прогноза Авдејева показати исувише необичном. Он није “водолијски екстремиста”; он једноставно сматра да се више не треба претварати.

У сваком случају је очигледно да ће “нови свет” контролисати погледе људи, усмеравајући их на страну супротну хришћанству. Л. Шапошњикова је једном до ганућа отворено рекла шта ће се десити: “Без инволуције нема еволуције – без ње је тешко или једноставно незамисливо осмислити суштину енергетике еволуције”[34]. Изгледа да је за нас спремљена “инволуција”. Испада да без срозавања у дохришћански магизам нема уласка у “Нову еру”.

Аналогна позиција Блавацке је изазвала недоумицу код савременог оријенталисте: “Када Блавацка на страницама “Изиде” говори о магији као о нечем што се само по себи разуме, мене не збуњују њене конкретне тврдње, чак ни њихова категоричност, већ сам њен однос према предмету. Осуда магије у хришћанству изазива код ње буру негодовања, али зашто она постоји и у чему хришћанство види духовну опасност магије – све то за њу није интересантно и важно. И не само то, хвалећи хиндуизам и будизам због њихове засићености магијом, она не спомиње то да се на вишем нивоу ове религије према паранормалним способностима односе врло уздржано”[35].

Узгред, може се скоро тачно указати на то како ће се десити одлучујући акт те “инволуције” према магији. Долетеће “ванземаљци” и објавиће да је Христос био један од њих (можда чак и не најбољи и најспособнији). Духови могу да се облаче у телесну материју. За њих не представља никакав проблем да се појаве у лику змаја или прелепе девојке (сетимо се “Искушења преп. Антонија Великог”). А што не би дошли у виду мирних, чудесних, мудрих “малих зелених”? И зашто да при-том не кажу да су управо они ти “космички јерарси” који су с времена на време учили људе добру и разуму?

Откриће НЛО-а и ванземаљских “цивилизација” несумњиво дискредитује Откровење. Али ако је улог такав – потрага за “ванземаљцима”, т.ј. за нељудским формама разума ће неизбежно бити успешна. Па Христос у космосу има превише непријатеља. И ваздух је управо њихова стихија.

И они ће с радошћу исправити Библију и дати нови начин њеног читања. И показаће нове “Махатме” које ће они уразумљивати преко свог “Цара Мира”. И почеће борба антихристова са Јеванђељем. “Је ли Христос нахранио пет хиљада људи хлебом? – Ја ћу сто хиљада нахранити! Је ли Христос ходао по мору? – Ја ћу полетети кроз ваздух! Христос је троје мртвих васкрсао? – Ја ћу да направим сеансу масовног пражњења гробаља! Галилејац је тврдио да Царство Његово “није од овога света”? – Па моје царство такође није са земље, али ја и земаљску власт прихватам и немам ништа против да кажем. Христос је васкрсао? – А ја нећу ни да умрем!”

И – како обећава Библија – овакву поругу Творац неће трпети. Три и по године је проповедао Спаситељ. Његов одраз у огледалу – антихрист – ће отворено владати три и по године (1260 дана – Отк.11,3). И међу хришћанима ће доћи до огромне поделе: на оне који ће примити жиг Звери и оне који ће спасити своју душу – по цену изгнања и страдања.  “- у свету који, наравно, укључује у себе свет академија, престижних издавачких кућа и утицајних новина” – подсећа на најочигледнију ствар католички научник С. Јаки[36].

На почетку тих последњих дана на земљи ће завладати свеопшти мир – онај мир за који се Христос није молио… Мир на рачун самог Христа. Уочи тих дана сетићемо се речи протопопа Авакума: “Јер видимо као да ће зима, срце зебе и ноге се тресу”…

А онда ћемо морати да извршимо задатке есхатолошке етике хришћанства. Тих дана треба се сетити савета мудрог витеза који предаје весник последњем краљу у последњем тренутку “Последње битке”: “Био сам с њим у његовим последњим тренуцима, и он ми је дао поруку за Ваше Величанство – да Вас подсетим да се светови ближе крају, а племенита смрт је благо, и свако је довољно богат да га купи” (К. С. Луис. Хронике Нарније). Есхатолошка етика (коју је Шарл Пеги називао “етиком херојског песимизма”) зна да ће на плану земаљске историје хришћанство изгубити. Међутим, ради се о одбрани неке метаисторијске истине. И стога тржишна ефективност (шта ја имам од тога?) – није последњи критеријум. Количина новинских батаљона и универзитетских чета које су мобилизоване од стране пророка нове религије “верске толеранције” – такође нису последњи аргумент.

На крају крајева, тако је већ једном било са хришћанима:

 

Кад би знао Ирод да што је он јачи,

То је сигурније, неизбежније чудо.

 

Јосиф Бродски. Рождество 1972.

 

Уосталом, овим размишљањима на тему Апокалипсе ја само хоћу да покушам да објасним своју увереност у то да је на страни неопаганства и окултизма (можда и у другим облицима и са другим називима) будућност. Друга је ствар што се придржавам исте позиције као и професор Санкт-Петербуршке Духовне Академије архим. Михаил који је, у обраћању материјалистима и атеистима у својем јавном предавању за време Првог светског рата, рекао: “Ви ћете победити, али после свих победника ће победити Христос”.

Или како је о истом рекао Анри де Либа: “Није нам дато да истина тријумфује. Дато нам је само да је сведочимо”[37]. Узгред, грчка реч “martiros”,која буквално значи “сведок”, у руски језик је ушла као “мученик”, јер су баш тако – “сведоцима” називали у Древној Цркви људе који су прихватали смрт за своју веру.

Овде је веома битна страна хришћанског отпора антихристу. Овде је одговор на питање којим средствима се можемо супротстављати апокалиптичкој Звери.

  1. глава Апокалипсе говори о две звери: једна излази из мора, друга из земље. Отац Сергије Булгаков сматра да прва излази из Римске империје (Средоземно море), а друга – из Азије. Спајајући ова два симбола заједно можемо рећи да антихрист у себи сједињује западно, римско умеће административне контроле и организације друштва са владањем далекоисточним окултизмом[38]. Ова његова мисао може да нађе своју потврду у оним пророштвима ламаизма (или Блавацке)[39] која повезују светски тријумф ламаизма са појавом таши-ламе Панчен Римпоче (Велико Благо Мудрости). Ово Благо треба да се оваплоти “у земљи туђина и, дошавши као велики победник, срушиће својом моћном руком све грешке и све незнање векова”[40]. Тако да није само Булгаков помишљао да ће рестауратор паганства у Европи црпети своје надахнућс из дубина Азије.

Блавацка чак конкретизује (скоро у стилу “Три разговора”) последњи акт светске историје: “Тада ће, могуће је, поново да провали Атила са далеког истока. Једном ће милиони људи из Кине и Монголије, пагана и муслимана, снабдевених свим најсмртоноснијим врстама оружја које је цивилизација измислила и појачани Небожитељима истока, уз помоћ инферналног духа трговине и љубави према добитку на Западу и, осим тога, још и добро обучени од стране хришћанских човекоубица – упасти и освојити пропалу Европу као незадржива бујица”[41]

Ови панмонголски “трилери” су били нормални за 19. век, када се чинило да паганство може само споља, само снагом оружја да покори Запад. Данас је очигледно да за нову паганизацију нема никакве потребе за наоружаном навалом са Истока.

Антихриста који се родио на Западу Црква не може да спречи да искористи западно, светско оружје владавине. Чак ни католици више не могу да утичу озбиљно на политичку климу у западним земљама. Протестанти су исувише уситњени. Православни уопште никада нису ни имали смисла за велику политику.

Али Црква може и треба да се противи његовој окултној власти. Ми можемо и морамо да се боримо против оних које Блавацка зове “Небожитељима истока”. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).

Чини ми се да је у овој мисли Апостола важно подвући да Црква не води рат са “господарима овога свијета”, већ са “господарима таме овога свијета”. У првом случају би се Црква претворила у баналну дисидентску структуру. У другом случају она се не супротставља “овоме веку” као таквом, већ оној духовној тами коју доносе антихришћански “господари”. Стога су хришћани победили Нерона не референдумима и стварањем покрета за “заштиту људских права”. Они нису писали раскринкавајуће памфлете о злоупотребама римске бирократије и о гушењу права провинцијских народа империје. Црква је победила молитвом и чврстим, мученичким (значи, благодатним) исповедањем начела: “Нема Господа осим Христа”.

Позиви на политички отпор и данас су скоро бескорисни. Политичко искуство непријатеља Цркве је очигледно веће него искуство њених епископа. Осим тога, борећи се са злом лако је могуће оболети од његове болести. На пример, борећи се против свакодневне магије супротстављати јој “православну магију” (ако се моја комшиница занима “бацањем чини”, ја ћу њу живу сваки дан да помињем за покој душе). Па и сам спољашњи активизам отпора може да доведе до унутрашње огорчености и чак охолости (“Ја сам борац за истину!”) Тиме су, мислим, и биле мотивисане трезвене речи св. Игнатија Брјанчанинова: “Не покушавај да својом слабом руком зауставиш свеопште одступање”.

Дакле, зар није потребно да и хришћани чују у последње дане Божје упозорење: Не бојте се и не плашите се тога мноштва великога, јер није ваш рат него Божји (2.Днев.20,15). Ипак Израиљ није чуо то упозорење и направио је грешку: он је често изједначавао победу Божју са својом победом. Ову грешку и ми стално понављамо. Неће “наша вера”, “наше идеје”, “наша Црква” победити. Победиће Бог. И нека нам да Бог да у тој Његовој победи будемо крај Њега. Нека да Бог да центар нашег животног пулса, наших нада, наше љубави и тежњи буде крај Бога, буде налик на онај свет који ће Бог тада створити. Али то није наша победа. И треба се молити за долазак Његовог Царства, а не наше владавине.

У раним данима Цркве св. Јустин Мученик је посебно говорио да није у власти хришћана да прекину гоњења Цркве: “Гоњења ће трајати све дотле док не дође Господ и не ослободи све”[42].

Оно што се захтева од хришћана у “ери Водолије” је да једноставно издрже. Упркос свему не одрећи се Христа речју, делом, мишљу и не учествовати у окултним играма. Мученик није само онај који иде на губилиште. Ако хришћанин има рак и лекари су немоћни, а рођаци га наговарају да оде код “чудесне исцелитељке”, у случају да одбије он ће стварно добити мученички венац. Ако се директор фабрике занео сајентологијом и тера све потчињене да медитирају ујутру, напуштање посла је такође исповедање Христа. Када на свим каналима Евровизије буду приказивали “дошљаке” који бацају огањ с неба и тумаче Јеванђеље, а хришћанин буде упорно понављао у свом срцу “Символ вере” – то ће такође бити исповедање. Ако кришнаит с осмехом понуди хришћанину на улици прасадам (то јест храну коју је пре тога принео у жртву Кришни), и хришћанин нађе у себи снаге да упркос негодовања околине одбије жртву идолу (в. Дјела 15,29) – и то ће бити акт отпора против “господара таме овога свијета”.

Тако ће се збити предсказање древних преподобних Отаца о последњим временима: “наша дела неће имати ти људи, већ ће на њих доћи искушење и они који се покажу достојнима у том искушењу ће бити изнад нас и наших очева”[43]. Хришћани последњих времена неће више моћи да подражавају у посту и молитви прве хришћанске подвижнике. И свеједно ће ти не-испосници, не-молитвеници, не-аскете по предсказању старих бити украшени у Небеском Царству већим венцима од монаха из других времена – ако само сачувају веру и не оскрнаве душе идолима.

Дакле, Библија се завршава Апокалипсом, а Апокалипса на граници људске историје не види Царство Христа (овде, на земљи: у животу, политици, култури, односима међу људима) – већ царство антихриста. Христос, говорећи о знацима Свог Другог Доласка, о знацима краја историје и света, налази за апостоле само једну утеху: да, биће тешко, али утешите се тиме да је то – крај. То није задуго.

Хришћанима је данас прешло у навику да се моле за одгађање краја. Али Апокалипса и цела Библија се завршавају позивом: ” Да, дођи, Господе Исусе!” И у доласку Бога је најважније – што је Он дошао, а не оно што је ипак пропало са Његовим доласком. Па Христос је рекао о знацима краја: А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше (Лк.21,28). “Усправите се”, т.ј. ви који сте сад приковани уз земљу, који сте се уморили од уобичајене богоостављености, усправите се, охрабрите се, устаните.

У закључку сам хтео да скренем пажњу читаоца на то да се практично нисам бавио “тумачењем Апокалипсе”. Како ће се збивати догађаји Апокалипсе, ми не знамо. Али ја се слажем са Алексејем Лосевом да нам је важније да разумемо смисао онога о чему говори књига Откровења, него да се трудимо да нађемо тумачење за сваку њену слику. О тим сликама из књиге Откровења философ пише: “Схватајући њихов прави смисао, ми не знамо како ће се они остваривати, али верујемо да ће оно што ће се десити имати управо тај смисао, а не други. Другим речима, судити о томе како треба да се испуни пророштво се може тек после тих догађаја који су предсказани. У потпуности се, дакле, о пророштву може судити тек после његовог испуњења. Питаће неко: зашто онда постоји пророштво? Оно постоји да би се установио смисао будућих времена, а не чињенице. Зато се сва тумачења треба да ограниче на утврђивање само тачног смисла догађаја, а не њиховог фактичког протицања. То је управо пророштво, а не астрономско израчунавање помрачења”[44].

У перспективи оне теме којој је посвећена овај текст смисао Апокалипсе је сасвим јасан: паганство ће још изаћи у последњи бој са Црквом Христа. Ми ћемо бити разбијени. Али не и Христос, “Који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”. И онај који се сам не буде одрекао Њега у сумрак последњих дана угледаће ново небо и нову земљу.

 

Превод са руског: Биљана Вићентић

[1] Будући Други Христов Долазак у слави, строго говорећи, не завршава земаљску историју човечанства, већ отвара други еон битија.

[2] Клизовски А. И. истина о масонству. Одговор на књигу В. Ф. Иванова “Православни свет и масонски покрет”. – Рига, 1990.

[3] Розанов В. В. Осамљености. – М., 1990, стр. 398.

[4] У Светом Писму има доста узајамних рефлекса и препознавања. Три и по године проповеди Оног што је био “Светлост свету” – три сата таме после Његове Смрти – три и по године владавине Антихриста на граници земаљске историје (“А спољашње двориште храма… је дато незнабошцима, и они ће газити свети град четрдесет два мјесеца” – Отк.11, 2).

[5] У оригиналу буквално “митовима” – mithous.

[6] Веома интересантна студија која објашњава чиме управо окултизам може да привуче савремене елите се налази у књизи В. Алексејева и А. Григорјева “Религија антихриста”. – Новосибирск, 1994, стр. 193-212.

[7] Цит. По: Јасперс К. Смисао и сврха историје. – М., 1991, стр. 156.

[8] Преп. Теодор Студит. Поуке монасима, 322. // Добротољубље. Т. 4. – Jordanville, 1965, стр. 432.

[9] Розанов В.В. Осамљености. – М, 1990, стр. 400.

[10] Преп. Јефрем Сирин. На Долазак Господњи. 2. // Дела. Д. 3. -Сергијев Посад, 1912, стр. 139.

[11] Шејфер Ф. Савремена философија и теологија. // Расправа. 1992, јануар-март, стр. 72.

[12] Узгред буди речено, тај “Сабор” описује и Ј. Рерих: “Нова Црква ће доћи да смени стару у пуном сјају Красоте Подвига Исуса, она ће морати да сазове Велики васељенски Сабор да у светлости новог сазнања прегледа све одлуке прошлих Сабора. И тек тада ће бити постављен темељ Новој религији, Религији Св. Духа” (Писма Ј. Рерих 1932-1955, стр. 67).

[13] Кротов Ј. Рецензија чланка А. Колпакова “Реванш” (Московски комсомолац. 19.9.94) // Хришћанство у Русији. 1994, бр. 2, стр. 61.

[14] Сендеров В. После апсурда. Хришћанство у безвременој епоси. // Руска мисао. 3.11.92.

[15] Апокалипса указује на почетку последњих догађаја на катастрофе не само друштвене (ратови, сукоби, “охладнелост љубави”), већ и природне. Разуме се да се тема природних катастрофа појављује и у теософији. Та шеста раса о којој се говорило раније ће постати једина на планети “после катаклизми у чијој ће првој серији бити уништена Европа, а касније и сва аријска раса (дотакавши, на тај начин, и обе Америке)” (Блавацка Ј. П. Тајна Доктрина. Т. 2, стр. 556). У теософији једноставно осваја она доследност с којом она прихвата као да се односе баш на њу сва она упозорења разасута у Библији о Непријатељу који долази.

[16] Свесавезно добровољно друштво потпоре армији, авијацији и флоти СССР – прим. Прев.

[17] Колико независно од мњења купаца новина могу да се понашају “демократски” новинари, види се из тога како московске демократске новине представљају црквену тематику. Према анкети коју је спровео институт за системска истраживања и социологију већина Московљана (59,5%) се слаже да држава треба да подржава Цркву (в. Московске новости. 4.2.1996). У исто време сва демократска издања у Москви стално иступају са најоштријом критиком сваког покушаја давања подршке Православној Цркви од стране државних власти. Дакле, људи који су задужени за религиозну тематику у московским средствима јавног информисања се труде да заступе не мишљење већине, већ да своје (углавном антицрквено) расположење наметну већини становника Москве.

[18] Jones P. The Gnostic Empire strikes back. – Phillipsburg, 1992, p. 86.

[19] Честертон Г. К. Изузетна проницљивост Јеноха Оутса. // Изабрана дела у 4 тома. Т. 3. – М., 1994, стр. 56.

[20] Честертон Г. К. Глобус и крст. //Авантуре 90. – М, 1990, стр. 369.

[21] Писма Јелене Рерих 1929-1938. Т. 2, стр. 291.

[22] Расправа. 1992. Јануар-март, стр. 86-87.

[23] Назаретјан А. Сахрана богова. Или ће до ње доћи или ће цивилизација да пропадне. // Огоњок. 1995, бр. 27.

[24] Севодња. 25.2.1995.

[25] Величко В.Л. Владимир Соловјов. Живот и дела. – СПб., 1904, стр. 170.

[26] Спољашњи жиг, несумњиво, представља испољење, запечаћење унутрашњег отуђења од Христа. Московски свештеник Николај Карасев говори о таквом мешању унутрашњег и спољашњег: “Једном сам крстио две девојке. На руци једне од њих сам видео жиг на којем је било написано “плаћено”. То је била пропусница за један од музичких рок-клубова. Испоставило се да се девојке интересују за будистичко учење, јер га у клубу пропагирају. Када сам поставио услов: или крштење или клуб с његовим песмама и учењем, једна од њих која је имала жиг на руци је одустала од крштења и отишла од крстионице” (свештеник Николај Карасев. Пост-дипломски реферат на тему “Теософија и практични окултизам”. – М, ОВЦС МП, 1995, стр. 9. Рукопис).

[27] Например, Ели Визел, председник “Хуманитарног фонда Ели Визела”, бивши заробљеник нацистичког концентрационог логора, онда веома познати јеврејски писац, добитник Нобелове награде за мир (1986. Године заједно са А.Д.Сахаровом), изузетно утицајан, мада је политички лидер Америке у сенци, ради на овој адреси: 666. Fifth avenue, 10h floor, New-York”. Он би могао да изабере било коју другу канцеларију у Њујорку. Али он је направио гест и населио се у три шестице које се налазе и на свим његовим писмима.

[28] Авдејев В. Превазилажење хришћанства. – М., 1994, стр. 99.

[29] Авдејев В. Превазилажење хришћанства, стр. 110.

[30] Ломакина И. Глава Џа-ламе. 1993, стр. 208-209.

[31] Черњак И. Код “ловаца на главе”. // Огоњок. 1995, br. 20, стр. 68-71.

[32] Авдејев В. Превазилажење хришћанства, стр. 71.

[33] Авдејев В. Превазилажење хришћанства, стр. 168-170. Речи о “поштеди” које неће бити ће постати нарочито значајне, ако се сетимо да су најактивнији расадник окултних идеја у Русији и на целом свету – клубови далекоисточних борилачких спортова. Новинар пита Михаила Крисина, председника Руске Асоцијације борилачких вештина, потпредседника Светске федерације Косики-карате: “Али ипак, Михаиле! Као припадник будизма, ви сте управо изговорили Христову заповест: “Ученик никад не може да превазиђе учитеља”. Ваш однос према Православљу је, да кажемо, хладан – Православље је мимо мене. Ја сам мимо њега. Не може се терати човек да се моли неком богу, а још више таквом који је дошао и рекао: “Ево мене”. Добро – Ти. Споља нико. Говор – муцав. Карактер – одвратан. Чудеса нико није видео. Ма човек је већ бог. У ономе у чему је достигао највише мајсторство” (Совершено секретно. br. 3,1995). Православно козаштво је било разбијено и сасечено током Прве руске окултне револуције. Данас окултисти стварају бројне одреде својих бораца.

[34] Шапошњикова Л. Ватрено стваралаштво Космичке еволуције. // Рерих Ј. И. На прагу новог света. – М, 1993, стр. 8.

[35] Фаликов Б. З. Неохиндуизам и западна култура. – М., 1994, стр. 50.

[36] Јаки С. Спаситељ науке. – М., 1992, стр. 257.

[37] De Lubac H. Paradoxes. – Paris, 1959, p. 48.

[38] В. прот. С. Булгаков. Јованова Апокалипса. – М., 1991, стр. 109.

[39] Ово није сасвим јасно, јер се говорећи о њима Блавацка позива на високопостављеног Ламу који је усто “присталица Тајне Доктрине”.

[40] Блавацка Ј. П. Таблице карме, стр. 489-490.

[41] Блавацка Ј. П. Таблице карме, стр. 83-84.

[42] Цит. По: Фарар Ф. Први дани хришћанства. – СПб., 1892, стр.

[43] Древни Патерик. – М., 1899, стр. 341.

[44] Лосев А. Ф. Дијалектика мита. // Философија. Митологија. Култура. – М, 1991, стр. 176.